Српски сион

Стр. 1 9б.

„СРПСКИ сион.-

В р . 2.

да још није ни почео живити, иосље дугог низа година, које је проживио; остакљајући можда историју иснун.ену својим дјелима. јавне сиоменике, а подигнуте усномене достојним догађајима живота његова; свнјет пун славе имена његова, а пеостављајући ништа, што би вриједно било, да лаписано буде у књизи вјечности, што би га могло пратити пред Бога; и тад себи тек ночиње он, ал врло касно, да говори што смо често чули: Ја сам дакле живио у лудо! Да, ја нијесам учииио за Бога онолико, колико сам учинио за моје господаре! Ох! Зар је требало толико труда и муке, да се човјек уништи! Зар да ни најмање утјехе не примим па евијету овом! Та кад бих је чуо и бар овог часка који ме отимље, ја инак не бих све изгубио. Ал мој живот бијаше увијек нун труда, папрезања, мука, и то све да ми приправи вјечиту несрећу. Какове сам лудорије требао ноднијети, кад ништа није недостајало да ме снасе. Како сам луд био, да сматрам живот људи добрих, као живот жалосни и неиздрживи, премда нијесу учинили нингга тако тешко за Бога, што сам ја поднио сто нута за ништави свијет, од ког се потом ништа надати пе имам.*Да, бра1\о моја, у носљедњем моменту овом, цијели живот ваш пружа вам са свим другачије мишљење него што га имате данас. Т)И рачунате данас на услуге које сте одали држави, на мјеста која сте заузели, на радње у којима сте ви одлични. на муке које још свједоче о вашој ваљаности, на број ваших пратилаца. одличност вашег господства, све вам се то приказује истинитим, реалним. Јавна пљескања и честитке, које га прате, награде које за тим слиједе, глас који му име нроноси, одликовања која су с тим скоичана, све то сјећа вас на прошле дане ваше, као дане пуне, радине, од којих се сваки одликује дјелима, који су вриједни да се запамте и по вриједности својој, да се еачувају нотомству. Ви се одликујете сами у духу своме од лиј-епих људи вашега реда и сталежа, који су увијек проводили живот таман, лијен, беекористан, те омаловажили име своје лијеношћу, и начином живота свога, који их је у праху оставио. Ал на смртној ностељи, у посљедњем часу томе, кад евијет умиче а вјечност се нриближује, ваше ће се очи отворити, сцена ће се промијенити; уображење, које вам је иовећавало те предмете, рас* Х одн\-ол\'а в'л иБстинм непрс-\*и'днл\к1л:. заклбдн ^ол\х и г пбтн нстннаги'. — Премудр. Л*. 6. 7.

прштиће се и ви ћете видити сасвим природно; к те оно што вам се иричињало тако великим, како сте то учинилп за свијет, за славу, за срећу, приказаће вам се као ништица: Очи скои ЖкерЗЈ, вели Јов, и н*кстк.** Не ћете нпшта више наћи реална у животу вашем, осим оног што сте учинили за Бога. Не има ништа достојнијег од дјела вјере и нобожности, ништа већег, од оног, што ће бити достојно вјечности: п једна чаша студене воде у име Исуса Христа; и једна једина суза, проливепа у његовој ирисутности, и најмања уврједа иоднесена за њега, приказаће вам се драгоцијенијом, часнијом нег сва она чуда, којим се свијет диви, и којих нестаје са свијетом. Ал умирући грјешиик не наилази у нрошлом животу своме, само на узалудне труде: он налази још и усиомену на насладе н уживања, а та га усномена обара и руши. Уживања која су само часком трајала! Он ви,аи, да је жртвовао душу своју, и евоју вјечност једном пролазном часку насладе и сиојности. Ох! њему се живот чинио сувише дуг, а да га свега посвети Вогу; он се није усудио, да се у најзгоднији часак одлучи за добродјетељ, врлину, бојећи се, да неће моћи издржатн досаде, дуготрајности; он је сматрао године, које још пред њим бијаху, као неизмијернн иростор, ког би имао ирећи, носећи крст свој, живећи одијељен од свијета, извршујући дјела христијанска: та једина мисао увијек је забацивала његове лијепе жеље; он је очекивао крајњу старост, да се обрати Богу, као доба у ком је ностојаност и уетрајност најсигурнија. Како се изненађује он у иоследњем часу том, кад види, да је оно, што му се чинило тако дуго, трајало само један часак, кад види дајењегова младост и његова старост тако наблизо, да оне сачињавају само један једини дан; и да је из утробе матере своје коракнуо тако рекућ само један корак до гроба! Ну ни то није све што налази најгрчим у успомени евојих уживања; она су ишчезла као сан; већ он којн се њима некад поносио, садје потрвен ерамотом, сметен забуном: толико срамотних ускипљења етраети, толико слабости и склоности к њима! Онај, који се ионосио разумом, узвишеношћу, великодушјем пред људима, о Боже мој, налази сс сад слабији* презрења достојнији од свих грјешника! Један живот како се чинило, паметан, еад ** Јов, XXVII, 19.