Српски сион

Бр. 12.

„СР1КЈКИ СИОН."

бешчастан! Живот можда славан пред људима а тад пред божијим очима, најсрамотнији, најиаслужнији презира и погрде. Живот, ког су можда успјеси непрестано пратили, сад без смисла, Фриволан, нразан, без мисли и мудростп! Папосљетку та уживан.а, која бијаху извор свију његових досада, огавности, која су отровала сав чар живота његова. која су му најљепше дане нретворила у бесмислене и жалосне дане; уживан.а и насладе, које је морао купити у вијеку по велику цпјену, од којих је осјетио само одурпост и горчину: ето докле води иенразна срећа! Те су страсти гониле п.ега да живи несретно; он није имао мира и спокојства цијелог живота свога, осим оног часка, кад срце његово бијаше од њих слободно. Дапи наслада мојих иротекоше. говори тада грјешник. ал у сасвим другачијем расположењу нсго Јов; ти дани, који су створили сву несрећу живота мога, који су нарушнли мој мир и иретворили ми мирну 110)1 у црне и немирне миели: Днн Д1ои крждоша сл течжјн, (»астс^гошлсА оудоке сердца л»оеги> (Јов XVII, 11 ); н онда, Боже велики, ти ћеш казнити још болови и немире несретног живота мога! ти ћеш записати нротив мене у књигу гњсва твога све горчине мојих страсти и ти ћеш прннремпти од наслада које су ми увијек несрећу стварале, несрећу без краја и конца: гаки> написдлк еси нл Д1А злла, Счеложилх же дш еси 10И№стнк1А гр^и. (Јов XIII, 26.) Ето што умирући грјешник налази још у усномени на прошлост своју: гријехе, који ће трајати вјечнто, дјетињску слабост, младићски неморал, етрасти п саблазни старијег доба, а шта ја знам? можда срамну неумјереност дрске старости. Ах! браћо моја, док смо здрави, ми слабо чујемо нашу савјест; ми се не сјећамо из живота нашег него успомена срамних, мрачних; од свију наших страсти видимо само оне, које нас скроз обузимљу; навика цијелог самовољног живота, чини нам се само као један гријех; ал на смртној постељи, пестаје мрака, који је обавијао савјест нашу. Чим више испитује срце своје, тим му се више указује мрља; чим више се зароњава у ту бездан, ти.м више му се приказује нових чудовишта. Он се губи у каосу своме; (Наетам

он не зна како да свс то растумачи; њему би требао цијели живот, ох, и цијела ирошлост; а једва остаје неколико часака. Он би требао да што ирије исповједи гријехе евоје, а за то му ни највећа доколица не би доста била, — а ето само један часак дијели га од страшног суда и божије правде. Ох! за живота се тужимо, да нас памћење издаје, да заборављамо све: и требали би једног исповиједника, да нам помогне, да судимо сами себе и унознамо себе. Ал у последњем моменту томе, умирући грјешник не треба номоћи; божија нравда, на коју је он у у дубљини таме своје заборавио, расвијетлнће му све у гњеву своме. Све што окружује иостељу смрти његове, оживиће у успомени њсговој који нови гријех: према укућанима које је саблазнио, ирема дјеци коју је занемарио, према жени, коју је ожалостио чудноватим страстима, ирема служитељима цркве које је презирао; црне слике његових страсти још урезаие на оне зидове; оживиће добра. која је злоунотребио; раскош који га окружује за којим уздишу сиромаси и његови вјеровници; охолост његових иалата, које је можда добро сироте и удовице, и онћа биједа нодигла; све напосљетку небо и земља, вели Јов, диже се иротив њега, и ејећа га грозне историје његових страсти и гријеха: дл Жк^штх шво БЈЗЗакижЈА еги>, и зјлала да востанбтх нанћ. (Јов. XX. 27.) Ето како усиомена на прошлост ства'ра најстрашнији ноложај умирућем грјешнику, јер налази у њој само изгубљене муке, часовите насладе, и гријехе, који ће вјечно трајати. Ал и све оно што се збива пред његовим очима није мање жалосно за тог несретника: као изненађење. растајање и дијељење са свим. промјена. Како се изне нађује он! Увијек се варао, да га дан госнодњи неће изненада затећи. Све што се је говорило са хришћанске ироновиједаонице није му сметало вјеровати, да ће он уредити савјест своју прије иоследњег часка тога; и ето дошао је час тај, затекао га је нретовррена гријеховима његовим, несиремна, а да није учинио ни само један корак. да ублажи Бога свога; ето дошао је, а он ј0111 ни помишљао није на њ. и с тога да буде оеуђеп. 8 се.)