Српски сион

В р . 13

„СРПСКИ СИОН "

С тр . 215.

сиремио. У тај гроб иоложише Христа и нава- \ љаше на њ' камен ради сигурности од зверова. Гробови се усецали у камен и изгледаху као ие1>ине и беху често врло нространи са ходницима и одајама, одређени за целу нородицу. У новије доба нодигла се била сумња о истинитости данашњега ноложаја Голготе и гроба Христова, над којима је данас сведен велики храм. Али ни оштроумном американском богослову Робинзону, 20 ни Тоблеру, 81 а ни новијим 22 испи20 Ра1авНпа На11е 1841. 2. Вс1. 268 вцц.

тивачима до данас нејс ношло за руком, да нољуљају предање, које тнрди, да се Голгота и гроб Христов налази доиста онде, где се и данас показуј е. Тако се развијао овај знаменити моменат у иеторији човечанства п људство га се са благодарношћу сећа непрестано. Сетимо га се и ми ириликом нразновања н.сгова и хвалимо Бога. 21 &о1д'оЊа, зеше Кн-еПеп ч ИовЈег. 81; ва11еп 1861. 21 Тће јИав^гаЈес! ГјОш1оп Ке\ув 1892. број 101. доноси најновија испитивања у оном иредмету еа илустрацијама

ЦРКВА И ПРОПОВЕД.

Еванђеље нам нретставл.а Иеуса Христа, да увек ироповеда. Дела апостолска иоказују нам, да су аностоли увек ноучавали. Бијаху ли у сииагози? поучаваху. Бијаху ли у дому? поучаваху. Бијаху ли на каквом јавном месту ? поучаваху. Бијаху ли на путу? поучаваху. Бијаху јш међу браћом? поучаваху. Ако међу незнабошцима? поучаваху. Ако међу г Јудејцима? поучаваху. Учише дању, учише ноћу. Поучаваху кад беху слободни, ноучаваху и кад бсху у тамници. Поучаваху свуда. Поучаваху свагда. И послс апосгола наследише им њихну ревиост у поучавању њихни достојни прејамннци. Свака скупштина браће пропраћана је проиовеђу. Поучавање бијаше главна дужност црквених настира; а слушање се сматрало главном дужношћу верннка. И проповед беше најважније средство, којим се одбијаху од Цркве нанадаји иротив Ње, којим се ликовало против гонитеља њених, средетво, којим се просвећиваху неверници, а освећиваху верни. Проповед беше средствб, да се заштити и да се распростре вера; средство, којим се отстранише опасности, и средство, којим се стече слава. Проповед начини цркву, црква усинови проновед. Пајтешњом везом веза се једна с другом. И ако је Дрква свуда признала и ирославила проповед, то је п нрановед признала и прославила Цркву. Ако Црква, ирава, жива, истинска, Бога достојна Црква, не може да ностоји без знања и чувања заиоведи вере, наде и љубави, јасно је, да она не може да постоји и без ироповеди. Ко ће нас научити, како ва.-ва веровати? Проповед. Ко Ке нас научити, како треба да се

надамо? Проповед. Ко ће нас научити, како ваља да живимо? Проиовед. У цркви не сме да буде греха. Ко ће нам показати грех, и ередства, с којима ћемо га уништити? Проповед. Црква освећује. Ко ће нам показати, како ћемо ностићи то освећење? Проиовед. Црква и проповед ваља да су тесно везане. И ако неко одели једну од друге, тиме ју је не само обесилио, но ју је учинио мртвом. По аностолу, човек, ако хоће да верује, мора да слуша. Шта да слуша? Реч Божју. А ко ће рећи, ко ће развити, ко ће предати ту реч? Проновед. Реч Божја је сила, којом се спасава сваки који верује. Но ко даје живот тој сили? Проиовед. Вичемо, да нам се подиже Црква. Добро. Али онда нека нам не буде Црква нема. Црква је поучавала, док иоста торжаствујућом. Па ако ју искрено л.убимо, ако ју искрено волимо, ако тражимо да Црква буде нуна чара, блсска, светлости. силе, живота, славе, да она буде Црква, која убеђује, привлачи, придобија, преиорођује, ' освећује, то ју учинимо Црквом, која поучава, која проиоведа. Да! Црква вал.а да буде нроповедница. Ваља да ирсшоведа живо, да проиоведа често, да проповеда свагда. Настао је почетак. Проповед уз иоет већ се је увела. Но зашто само толико? Зар празник Рождества Христова не даје тему за ироповед? А ев. Василије? Па Богојављење? Па св. Григорије, па св. Златоуст? Па св. Атанасије? И толики други иразници? И толике друге нсђел.е? Зашто тс да буду без нроповеди ?