Српски сион

С тр. 216.

„СРНСКИ СИОН."

Б р. 13.

Да не мислимо, да је проиовед уз пост то- рекао: ,пусти ти мене да се причестим најпре,

.шко плодоносна, да она може да храни и остали део године? Но тако нису мислили оци наше цркве, тако не мисле друге сувремене цркве; тако не мисли еванђеље, које захтева да се неирестано проиоведа. И шта вигае, ако би се морало бирати време за проповед, ми бисмо рекли : оставите постове и проповедајте у друго време. јер је у то време већа нужда. Уз пост се хришћани највигае обичавају причегаћивати. И зато се тада вигае но обично чувају од греха, задржавајући себи као неко нраво да се после могу више ваљати у греху. Познато јс хришћанство јсднога човека, који је ..Ауу.п/ма'.:".

а после ћу ти ја казати". И немојте мислити, да је то изнимка. Већи део хришћанскога стада снада у ту категорију. Псовке, свађе, цијанетва, туче, убијства, блуд, највише бивају о Божићу, о новој Години, о покладама, о Ускрсу и нразничним данима. Судите. дакле, је ли оправдано да се не ироиоведа у те дане. Судите, да ли нисте више дужни да учините проповед сталним законом Цркве, као што је нскад била. Ако љубимо цркву. треба да уведемо редовно проноведање. С њом је она сила, еветлост и живот. Превео: Ј1. Б.

СМРТ ГРЈЕШНИКА И СМРТ ПРАВЕДНИКА.

Протаовијед Масиљонова. С Француског превео Јован Узелац.

(Наставак). Какво изнеиађење! Бог га је затекао у најјачој страсти његовој у вриЈсме, кад је помисао на смрт била веома далеко од духа његова, кад је догаао до оног стања, које је он до сад тако живо желио и кад је попут еванђеоског безумиика нудио дугау своју, да почива и у миру сс наслађује плодом труда његова. У том моменту затјече га правда божија и он види у једном тренутку, да је сав живот његов, сва нада његова унигатена. Како се изненађује! Он умире: и Бог не допугата, да му се ко усуди рећи, да не треба више рачунати на живот свој. Ближњи га његови варају, нријатељи га пуштају да се сам обмањује, оплакују га потајно као већ мртва, а ипак га тјегае надом на живот; варају га, да се напосљетку и сам вара. Треба да се св. писмо исиуни, да грјешник изненађен буде у носљедњем моменту томе: то си прорекао, о Боже мој! и тп си истинит у ријечима својим. Какво изненађење! Напуштен од помоћи љекарске, нрепуштен злу и боловима својим, још се увјерити не може да умире; он се обмањује, он се јоп1 пада: правда божја, оставља му рек би још мало разума, да га завађа. Гледајући његовс страхоте, његово чуђење, његове немире, чини се да он још не разумије да умире; он се преврће, мучи, као да би се могао отети смрти; и те муке јесу само бол за животом, бол што је тако зло прошао. Треба да грјешник засли

Јеиљен оуде до краја, да смрт његова слична буде животу његову. Напослетку то изненађење! Он види тада, да га је свијет увијек варао, да га је водао од заблуде к заблуди, од наде к нади, види да никад онако испало није, као што је он себи претиостављао; да су га гријеси његови увијек варали. Он не нојпма, да је његова заблуда могла бити тако силна, тако постоЈ - ана, да је могла трајати за вријеме толикијех. година, и да се жртвује за свијет, за господаре, кој'и су га наградили са празним обећањима само, не нојима да је цијелог живота његова био свијет равнодушан према њему а он ипак очаран сви јетом. Ал највише га обара, руши то, гато заблуда и гријех његов не има вигае иомоћи, гато се само један иут умире и пошто је . зло свргаио своју каријсру, није слободан да пође другим путем. Ти си праведан, о Боже мој, ти хоћеш да грјешник сам себи осуду изрече, јер га судиш властитим његовим устима! То изненађење норажује умирућег грјешника; ал и раетајање са свијетом, које настаје у том моменту, није ништа мање зло за њега. Чим се више држи свијета, живота, свију створења, тим више тужи и уздише што се мора растати с њима; чим више веза, које треба нрекинути, тим вигас мука које га кидају: чим вигае растојања, тим више новијех смрти за њега.