Српски сион

Б р . 13.

Растаје се са добрима и имањем својим, које је нагомилао дуготрајном и тешком бригом, а можда иутем за сиасење врло сумњивим; које је кадар био сачувати успркос пребацивању савјести своје; које је увијек осорно ускраКивао потреби и нужди браће своје! Сад му измичу; и та груда земље лијева сузе: он носи собом само љубав ирема њима, само бол што их губи, само гријех којим их је стекао. Растаје се са сјајем који га окружује. са ионосним иалатама својим а мислио је, да си је у њима сазидао уточиште против смрти; са раскоши својих намјештаја, од којег њему остаје жалосна крпа само, која ће га замотати у гробу; са сјајем богатства у ком је увијек живио! Све му то бјежи, све га оставља: он се већ осјећа туђинцем у сред својих палата, гдје би требао увијек само себе носматрати: као незнанац, који не има ништа, као невољник, коме се отимље и граби све, иснред његовијех очију, коме се донушта, да ужива још неко вријеме гледајући на тај нлијен, са.мо да му све то повећа муке и болове. Раставља се са својим чином, части, а остакл.п их можда конкуренту ком, а које је он постигао са великом погибељи, муком, ионижењем, и об-

С тр . 117.

нашао са толиком дрскости и смјелости! Он је већ на смртној постељи лишен свију зиакова његова достојанства, и од свију тијех титула остаје му само наслов грјешника, који му се ето даје бадава и сувише касно. Ох! он би се у носледњем моменту том задовољио и са најнижим положајем; он би као љубав нримио стање најмрачннје. најниже; кад би му се само живот иродужио; он завиди судбини робова, које оставља на земљи: он ступа наглим кораком нрема смрти, и са болом обраћа још очи своје на страну живота. Растаје се са својим тијелом, за које је он увијек живио, с којијем је он склапао везе тако живе, тако уске, угађајући свима својим страстима! Он осјећа, да се та земна кућа руши; он осјећа да мало по мало умире у сваком сје тилу своме: он не зависи више од живота, већ од лјешине, која се гаси са страшним боловима, са живом љубави која га за њу веже, која постаје још живл,а чим је ближе, да се одијели од ње. Растаје се са својим ближњима, пријатељима, које гледа око постеље своје. а илач и туга њихова срце му стеже, те осјећа још страшнији бол, што их изгубити мора. (Наставиће сс.)

„СРПСКИ СИОН."

ХОЋЕ ЛИ БИТИ ОД КОРИСТИ? (Наставак).

VII. Ас1 3. и 4. Да не би ко год помислио, е је „Вастава" но11 устила у своме радикалству, а њезин ,.Радикал" да није прави и истинити „Радикал", то се у „Заставиним" чланцима . Куд се дева Немањино благо", њезин „Радикал" сетио својом иристојношћу и елеганцијом и сриских владика, и њихових дворова. Нити .осећај верски, нити црквена свест, нити образ сриски, а нити иристојност не дозвољавају нам, да ионовимо те иристојности и елеганције, а најмање оие, које је „Застава могла да пусти у своје ступце 193. броја свога од прошле године. Нека оне остану тамо где су. Потомство ће на њих иапћп. II кад тад застидиће се, да је тако могло бити.

Но „Застава" је у своме III. прошлогодишњем члаику, рекла и ово: „Владике су на тај (неприкосновеии) фонд удариле свој иечат и не дају од тог силног новца на просвету ни колико је црног иснод нокта." Да докаже истинитост и оиравданост тога ириговора, „Застава" је одмах додала и ово: „Из тог фонда добивају владике плату, оправљају се владичански дворови, иодмирују се нотребе епархијских власти и припомаже се сиромашно свештенство у горњо - карловачком владичанству." Овим речима је „Застава" сама себе дезавуисала, сама је оборила своје прве речи, и доказала неоснованост и фриволност њихову. Или „Застава" издатке неприкосновеног фонда, зар дотацију епископа, иотребе митрополитског савета, градње, оправке и осигура-