Српски сион

Б Р . 15.

„ОРПСКИ СИОНЛ

С ТР . 243.

на своЈем мјесту, коЈа Је у доцнијим издањима замијењена множином насх. Тако је исто и у речениди и СО да км коцлрилисА есте овај кондицијонал доцнијега постаља, који је у доцнијим издањима правилнијега обличја. У старословенском језику кондицијонал ностаје од партиципа ргае! ас1. II. и облика: 1.) б и Л1 х, 2.) в и, 3.) ви, множ. 1.) кимх. 2.) КИСТ1, 3.) КЛч. Ови су се облици КНЛ1К, кн, ки помијешали тако са аористом ца су већ и у самијем старословенским споменицима врло ријетки У црквенословенском језир;у тијех старих облика килјх, к и, ки нема, него увијек долази мјесто њих аорист вкј^х и т. д. и. и. лфб КХ кк1шд СИЛК1 кк1 /1И СК1КШК1Л КХ ТЈК^, ПрЕККМИ оукш КК1ШД до днешнаги* дне, (Мат. 11. 23.). Д цј« л»а кк1стс к"кдали, и отца лшго в^кдалн кмсте. (Јов 8. 19.). Тај аорист кмха у дрквенословенском кад долази у кондицијонр.лу има увијек у 2. и 3. лицу једнине к м, км м.јесто кмстк, ккитк. Пошто 2 и 3. лице једниие једнако гласе к к1, то се у кондицијоналу у доцнијим издањима додаје послије кк1 и еси да се као што ја мислим — тачније одреди 2. лице једнине што пак није потребно, н. п. Господи, ацЈЕ кк1 еси зд^к кмлх, не кк1 кратх л!ои оул1Срлх (Јов. 11. 21.); Дцје кк1 к-кдалд еси дарх Екжш, и кто естк глаголли тн: даждк Карловци.

Л1и пити: тк1 кк1 просила о\|" негиЈ, н далх кк1 ти код8 жив$ (Јов. 4. 10.). А и у 2. л. множиве додаје се ест( у доцнијим руским издањима, кад је аорист к к1 ^ х. сиао на нартикулу к К1 (да би се боље истакло 2. л. множине). Н. и. И и> да км коцарилисА есте, да и Л1К1 кмрлгА с% кал!н царстковали; (Коринћ. 1. 4. 8.); Понеже оувш должни ву есте вкми Ш лира «гц> изкп'и. (Коринћ. 1. 5. 10.). У свијем овпјем примјерима стоји у Сарајевском издању као и у издању руском од год. 1755. правилни кондицијонали: аф{ вк1 зд«к вкмх; ацле вк| в'кдала дарк Божш; афЕ Л1А вк1сте в^кдалн, и отца Л1оего к^кдали кмстс Па и споменуто мјесто из кх КорЈндА« ни>л1х 1. 4. 8. тачннје је по језику и према матици у издању Сарајевском него у доцнијим издањима руским. Испореди из Сарајевскога издања: и еци оукш да коцаритесА (хоЛ ЗтјеХоу уг враасХеиаатг), да и Л1 К1 к у \ о Л1 х сх калш царсткокали са: И и> да вк! коцарилисА есте, да и лш вк1рл1х сх валш царствовалн, које долази у доцнијим руским издањима. Тачнија су и ио језику иравилнија издања старија штампана у Русији него доцнија, и по томе с похвалом може се говорити о издању Сарајевском зато, што је удешено ио старијим руским издањима. Јован ЖивановиЂ.

Из антиФона са Ученик се одрече, одметну, А разбојник ускличе овако: У свом царству иомени ме, Боже! Свет умири, о Госноде, који — Ода чисте изволео јеси Тело на се, узети за слуге, Да сагласно певамо Ти славу, — Неизмерно човечанство љубим! За сва добра, што јеврејском роду, Христе Снасе, учинио Ти си, На распеће осудише Тебе, Нанојише оцтом Те и жучи, Ну по делу њихову подаЈ им, Твог силаска разумели нису!

бденија Беликог Четвртка. (Свршетак).

Од Тебека ваплоћеног Сина Познали смо; Богомајко света, 0 једина благослова нуна! Искрено Те и једнако с тога Величамо, песмама елавећи. Ово каже Јудејима Господ: — Људи моји, нгга урадих вама, Или чим сам додијао веће ? Слепцима сам даровао вида, Прокажене очис.тих од краста, Болесника са ностеље дигох, Шта сам — дакле — учшшо 'гиме, И шта за то вратили сте мени ? Жуч за ману, а оцат за воду. Место да ме љубите, а ви сте Разанели, приковали мене!