Српски сион

с,р. -86.

„СРНСКИ СИОП."

Г>Р. 17.

нрогонства твога, Ооклјцн сузб ккш ткоја пл^кнмаА Дфн О ишиа . . |Ис. 1Л1. 2.) Необраћени пе станују пише с тобом, саблазан грешника не жалости више вјеру твоју; вријеме је већ да узмем себи што ми нрииада да те повучем из средине свпјета коме ти не принадаш, и који није доетојан: да те сјединим са нсбеском црквом у којој имаш удио чист и бесмртан: КТ0Л\8 IIЕ ПрИЛОЖНТХ П1>0НТН СКК03"к ТА НЕШВр^к* злннкш н ШЧИСТК1И (Ис. 1 ј 11. I.) Ирва утјеха душе ираведнпка на смртној постел.н јест успомсна па пропиост. Отночинућеш од труда. Ал и све што се нбива нред љеним очнма: свијет који бс;ки, створови, који ишчезавају, сви они Фантоми који се расирштавају, та промјена, та новост, јест за њу кзвор још хиљаде новијех утеха. Заиста ми видимо, да све оно што у очајан.е баца умирућег грешника кад носмафа што се нред очима његовијем збива, а то је: изнснађење, раетајање, промјена, да је све то управо утјеха вијерној душн у томе последн.ем часку. Њу не изиенађујс ипшта, она се ие растаје с ничим, ништа се нс мијен.а пред очпма њезиним. Њу ниипа не изненађује. Ах ! дан Господњи н.у иикако не изненађује: та она га је очекпвала и желнла увијек. Мисао на ту после;ЈН>у уру уткана је у свима п.сзинијем радтвама, она је била све занимање њезино, она је управљала жсљама, (1ЖИ1Јљавала сав ток жнвота њсзина. Сваког сата, сваког часка њој се је чинило, да ће праведни судија затраагпти (1Д ње страшни рарачун, г,чјс ће и самп иравсдницн битн еуђсни. Ето тако је живила она, припремајућ б*з пре-

станка душу своју за тај поеледњисат: и тако умпре она мирно и спокојно, без изненађења, без страха у миру Господа свога, не ематрајући тада смрт тако брзом, кад ју је увијек гледала; не умирућн само тада, кад је умирала сваки дан ; не налазећи иишта различита међу даном смрти своје и обичним данима смртног живота свога. Иначе пзпепађује и у очијања баца на срмтној поетељи умирућег грешника, гато види тек тада, да евијет, у ког је он ставио све поуздање своје, пије ^ништа, већ само сан, који ишчезава и бјежи; а душа вијерна у последњем моменту томе, гледа овај евијет истим очима, као што га је увијек гледала: као слику пролазну, као дим који из далека само вара, који нема скоро ништа стална ни рсална. Она осјећа тада, нс1.у свсту радост, што је увијек судила о свијету, као ппч) је судити требало; што није промијенула, што се иије прикончала за оно, пгго јој једним часком умаћи мора, што је наду своју иолагала само на Бога свога, који пребива увијек, да вјечно награди оне, који се надају у њега. Како је угодно тада души внјериој, што може сама себи рећи : Ја сам изабрала бољи дио : ја сам има.та са свим право што сам се везала само Бога, јср ми н не има остати ишнта осим н.ега. Сматрају овај нзбор мој лудим, свијст се њиме руга, сматра га чудиоватнм и јединственим јер се не приљубих к њему ; ал на носљетку, последњн момент овај одговара на све. Сама смрт суди с које су страпе наметни, с које без умни, и који од њих има нраво да ли свијетски нли вијерни.

(Свршиће се).

Осве&ење Српске Манастирске Штампарије.

Лицем на мнли и свети 'Бурђев лан освећена је Срнска Манастлрска Штампарија у Карловцимп. Чин освећења свришо је изасланик Његове Светости високонреч. г архимандрнт беочински, патријарашки м.чндатар за будимску дијецезу, Платон Телечки. 0 већењу присуствовали су, осим свештенства. пррдставниди градског поглаварства и кр. котар. суда; патријарашки и народноцрквени тајник са чиновништвом митронолијских власти, унравитељи оојословског учнлидпа и

срнске велике гимна ије са професорским зборовима, српско учитељство п остало грађанство, међу којим вадесмо и госпођа. Јер је тога дана ношена „литија у Карловци, то је освећење отиочело тек после 12 сахати, те је за то од стране управе учпњено све, да се према времену, које је стајало на расположењу, обави све крат;;о а;к слатко. Према томе је, чини нам се, удешен и говор г. упраштеља Штамнарије. Кад је г. архимандрит Платон Телечкц