Српски сион

Б р . 17.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 285.

релпгија, вама се чпне веома тешке; само један пост вас слаби, илаши; само приближавање дана кајања вас баца у досаду, жалост;ви несретнима сматрате оне, који носе јарам Христов, који се одрту свијета и свију његовијех сласти, само њему да угоде. Ал на смртној ностељи, најутјешнија мисао за вијерну душу, јест успомена на муке, која је поднијела за 1 >ога свога. Тад уиознаје она вриједност кајања и како су људи безумни који мисле, да не ће бити награђено срећом без краја и конца. Јер њу тјеши што је жртвовала тренутне сласти, од којијех би јој остала само забуна и срамота; и да би све што би поднијела за овај свијет, за њу изгубљено било у носледњем моменту томе; на против што је ноднијела за Бога: буку, жестину, умртвила уживања осјечај, поништила живахност, жртвовала празну задовољштину, никад то неће бити заборављено, и трајаће колко и Бог сам. Највише ју тјеши, да од свију наслада и сласти, ах! на смртној иостељи не оеткје ништа више; како грјешнику, који их је увијек, увијек уживао, тако и праведнику, који се од њих увијек уздржавао; што су сласти умакле за једног и другога; само што ће један вјечито носити гријех што им се је одао; а други славу што их је надвладати знао. Ето, шта прошлост указује, вијерној души на смртној постељи: малотрајне муке и туге, које ће вјечито утјешене бити ; да је вријеме погибељи и искушења минуло; да су насртаји свијета на вјеру њену престали; да је погибељи, гдје је невиност њезина у опасности била, нестало; да се случајеви, гдје се је с иута врлине лако ноклизнути, могао удаљили; да су се вјечпте борбе којеје иодносити морао, са својим страстима напосљетку свршиле: да се нрепреке, којеје крв и месо иостављало, увијек његовој побопожности на посљетку отклоњене. ОдпочинуЛеш од труда. Кад се стигне у луку, како је угодно сјетити се на невријеме и олујину! Кад је човјек побједите .Ђ у трку, како се радо сјећа на оне кораке; кад види лијепи ток живота, који се одликује трудима, препрекама, о како је то све дивпо! Отпочинућеш од труда. Мени се тада праведник чини као други Мојсеј, који умире на светој гори, гдје му је Бог означио гроб: кзмди ил горК ... и скончлиса (Второз XXXII. 49.) који прије него издане, окреће главу са висинс светог мјеста тога, баца по гледе на оне нростраве, земље, народа, царства,

која је ето прелетио и која оставља иза себе, гдје је наилазио на неизбројне погибељи, којима је умакао, на борбе са толикијем свладанијем народима; на муке у пустињи, мрмљање и клеветање браће своје, разбијене стијење; нотешкоће еавладанијех путева, погибељи бијега из Египта; воде црвенога мора, глади, жеђе, савладане уморе; и дошавши на посљетку сретном крају толикијех труда; и поздрављајући најзац из далека, ону својијем оцима обећану земљу, нјева пјесму захвалницу, умпре усхићен успоменом на толике избјегле ногибељи, и погледом на мјесто нокоја које му је Госиод издалека показао; и сматра свету гору, гдје ће изданути, као награду за труде, своје, као сријетни свршитак свога хода. Починућеш од труда. То је само успомена на прошлост, која га сјећа на борбе и погибељи прошлог живота његовога; на гријехе, које је ноправио уздисајима иокајања; гријехе ј.ер је ревност и вјерност обновио; гријех који га сјсћа божјег милосрђа, који је дао, да гријех тај служи за нокајање његово, његова страет, за његово обраћење, ти пади за његов спас. Ах! боли тијех гријехова, у последњем моменту тому, за душу је само бол утјехе и љубави; сузс којс му та успомена мами јесу само сузе радости захвалности. Пријашње мило, срђе божје према њој исиуњује ју поуздањемте даје, да се и новоме нада; првашњи ностуиак божји њу слободи, те се чини, да ће јој одговорити будућношћу; она си не преставља Бога, као у дане бола и кајања свога, са мисли на страшни суд, ког је она увриједила и кога ублажити треба, већ га сматра милосрдним Оцем и Богом сваке утјехе, коју прима у њедра своја, да ју ослободи свију мука. Устани вијерна душо, велијој тадтајно њен Господ и њен Бог: Костани, костани. коскресни 1ербслл и/ие. (Исаија 1Л. 17.) ти која си исиила све жучи чаше заборави на су.зе и минуле муке твоје: нспнвкш чаш8 лростн ш р8кн Гдни (Ис. 1Л. 17.) Бријеме плача и уздисања већ је минуло за те: не приложиши к селл^ иити еА. (Ие. И. 22.) Снимај са себе кћери јерусалимска то посмртно руво; обуци се одијелом славе и величанста, уђи у радост Госнода твога, у свети град гдје сам за увијек изабрао стан мој: иж/ицисА но слдвВ ткок> 1«рВсали/Иб граде сткш. (Ис. М. 1.)Растргни везе ропства твога. иди из Вавилона, гдје си одавно уздисала због тешког и дугог трајања