Српски сион

С тр . 284.

ВР. 1?.

издању од год. 1 7бб гласн овако : II окм суви) п«ложн Вогх кх церкки, н(рк'к( апостолв.1, кто» рО{ ПрО()ОКИ, ТрЈТЈЈ оучигми, ПОТОЛ1Ж« ГИ/1К1, таже дарокаиЈ/Л исцФлжЈи, здстбплепЈА, прак= ленЈА, роди А3к1ки>кх. У овом старом издаљу видимо правилне дрквенословенске акузативе множине о к к1, апостолу, пророки, оучи» т(ли, који су удоцнијим издањима замијењени по руски генитивима о к К1 \ ж, лпостолшкх, пророкиЈка, оу ч п т (л ( и, којима се замјењује акузатив множине у руском језику. Из овога видимо да је старије издање од год. 1755 тачније по језику од доцнијих издања. Али у свијем тијем издањима и у том од год. 1755, па и у самом Шишатовачком апостолу стоји погрјешно роди дзмкк мјесто родк! ази« кижх. Ова погрјешка долази по свој прилици отуда што у грчком улмаасбу уеутј може бити по обличју и номинатив множине пошто је средњега рода, али је у том стиху акузатив Карловци.

множине. Ту се но свој прилици забунио преводилац или онај, који је нрвређивао издање за штампу, те је према грчком уечгј не иазећи добро помислио да је и од словенске ријечи акуз. множине једнак номинативу множине роди као п од грчке ријечи изгубивши забуном из вида род ријечи родх или је увуу) схватио као номинатив. У Сарајевском издању не само да долазе они нравилни акузативи множине као у издању од год. 1755, него је исирављена и споменута погрјешка роди дз ки к к х, која се налази и у издању од год. 1755. У Сарајевском дакле издању стоји наштампано родк1 азкжшвк. Је ли ово прештампано још по каквом старпјем и још бољем издању од онога од год. 1755 или јо сам одбор, који. је приредио за штампу то Сарајевско издање ту погрјешку исправио, свакако, било овако или онако, има се то забиљежити на похвалу одбору. Јован Живанови!.

СМРТ ГРЈЕШНИКА И СМРТ ПРАВЕДНИКА.

Протховије.гг Масиљонова. С Француског превео Јован Узелац. (Наставак).

II. ДИО. Ја знам, смрт има увијек нешта страш на и за саме најправедније душе. Страшни суд, чијих се неиспитанијех тајана оне увијек боје; мрак њихове властите савјести, гдје мисле да има увијек сакривенијех љага, само Богу иозна тијех, живахност њихове вјере и љубави, која се увијек повећава у њиховијем очима, и ногрешке које се мање чине; наносљетку растајање са земаљским тијелом, природни страх од гроба; све то оставља смрти увијек не знам какав природни страх, који чини, да би и најправеднији, као што каже св. Павле, хтјели, у истину, да буду обучени у бесмртност,која им је обећана, ал без да се одреку смртности, која их окружује. Онда свакако пије истина да љубав надкрил^ује овај природни страх у њима; и да овом моменту, било да иризову прошлост, вели св. Бернард, било да иосматрају оно што се збива тад нред њиховијем очима; било да се обраћају будуЈшости; они налазе у усномени на протлост свршстак њиховијех мука. Починућеш од труда; у свему што се збива пред њиховнјем очима на-

лазе неку новост, коЈа их испуњуЈе неком светом радости; у мисли на будућноет налазе сигурност вјечности која их усхичава; те као иоложај кији грешника у очајање баца, тако је иоложај издишушег нраведника бујни извор утјехе за вијерну душу. Ја велим. било да призову прошлост. И ту, браћо моја, приказује вам се на сиротној ностел>и, једна вијерна душа, која се је одавно спремала за тај носледњи час, прибрала вршењем хришћанске дужности благо правде, да се не покаже празна пред судом својим, и живл.аше у вјери, да ће умрпјети у миру, утјееи и нади. Преставите си ову душу која је дошла до тог последњег сата, кога никад није исиуштала с вида, за који је она увијек иодносила све муке, све биједе, све пригоде смртног живота свога. Ја велим, да ништа за њу утјешљивије није, него успомена на прошлост, на њене патње, њене муке, њена само одрицања и све што је препатила. Отпочпнућеш од труда. Да, браћо, вама се сад страшно чини да подносите заБога. Најмање потешкоће које захтијева