Српски сион

В р . 19

Што се тиче техничке параде листа, ириаиати морамо, да је ваљана. Штампа чиста и читка, а иаиир и довољно фин и јак. С тога лист, ) г змежо ли га самакоје стране на око, заслужује сваку иохвалу и нреиоруку. Но поред својих страна, с којих се овај лпст похвалити може, није он и без једне велике мане, те му се нешто, нарочито с наше српске стране, и замерити мора. А ево гата. Бугарски лпстови — скоро из реда - нребацују нама Србпма неки вајни гаовинизам, трубећи, како смо им ми тобоже ради све да посрбимо те нрпсвојимо њихове умне привреде, историчне личности. п гата ти ја све знам. Колико ту Бугари имају ираво или криво, није моје да ја овде разлажем, то рече а и рећи 1те још други безирнстрасни учени свет. ГГа тпм стопама својпх садругова погаао је и овај часопис, прем би он већ но нревасходству као богословски и строго научни лист, који ваља да мери иравдом и пстином. требао да пскључи из себе све оно. гато води даљој мржњи п цепању ова два суседна народа, и да уђе у њ' оно, гато је кадро повредити националне осећаје народа ерпског. У чланку 1П1 име свом „одломак Псторије риљског манастпра" (II. св. 30. стр.) сумња „ Прбгледч.", да није Србин Хреља. који бегае ктптором и нриложком риљског манастира, већ у оно време хтео тиме, јнто је постао ктитором његовим, да манастиру даде сриски карактер „као пгго обично Срби и данас поступају . . ." (!) А јога мање служи таквом једном озбиљном н научном часоиису на част набацивати се блатом и погрдама на блажене успомене сриске иатријархе иећске, код дотичног чланка нисац без икаква зазора велн: „тћзи патриарси су били особенно сгблазнктелни за бт.лгарскил манастирБ." Регистрпрајући овај неоправдани и не достојни нападај на Србе и њихне нећске патријаре, а не упугатајућп се у полемику с нпсцем тог чланка (јер то ннје цељ тог приказа), нмасмо само ово да одговоримо томе брату Бугарину. Та у оно време, брате мој, инје бнло национално питање тако развијено као данас. Тада су твоји пређи као моји бпли само проста турска ,Раја", н тадањп натрнјарси нећскп односили су се према свима нотчпњеним им Хригаћанима с једнаком љубављу, па звали се ти: Срби илп Бугари, Грци или Цпнцари или ма како другчије. Њима у оно кобно доба није иадало на ум, како би да носрбе један бугарскн манастир, него им једина жеља и мисао бегае, како ће да ослободе цео „ригаћанлук" нспод неспоснога ига „агаренског". Уверени будите, браћо Бугари, да иећски српеки

С тр. 825.

патријареи ако већ нису у свакој прилици помагалп Бугаре као п Србе, одмагалн им закидали пх бага нмсу! А ако о каквом гаовинизму може говора да буде, то сам ја скромнога мигаљења, да би се гаовпнизмом нре могао жигосати сам ппсац тога чланка (који је као монографија иначе много вредан), кад он на стр. 14. св. II. у примедбн вели, да је Хиландир Бугарски манастир што наравно ничим ие потврђује нити потврдити икада може сем можда том једином околногаћу, гато се је данас неколпко бугарских калуђера начинило господарима те од заманде српске лавре, те у њој жаре и пале. Но и то не ће ваљада до века трајати. „Иде коло наоколо" вели срнска народна пословица. Л. В. КЊИЖЕВНЕ ВЕСТИ. Двадеспета годишаица од смрти иокојнога НиК0Ј16 Чупиба, тихо иоменута 31. јануара 1895. г. Београд. Штампано у државној гатампарији 1895. У овој књижици изложен је рад састанка одоора Чуппћеве задужбине, држаног 31. јануара 1895. г. у Београду. На томе састанку учинио је председник одбора г. М. Ђ. Милићевић у своме говору помен имену Николе Чуиића, а поводом двадеспете годигањице од смртн његове. (Нпкола Чуиић умро је 31. јануара 1875. у варошици Орану, у Алгиру, у Африцн), После говора г. Милићевића прочитао је члан н деловођа одбора, г. Жив. II. Симић извештај о раду одбора н стању фонда Чунићеве задужбине у г. 1894.. а за тим о књижевном раду одборовом за 25 година од како је основана задужбина Ннколе Чупића. По смрти овога требало је пет година да се у ред доведе његово имање н да се припреми све остало што претходи књижевном раду, те да и одбор Чунићеве задужбине свој књнжевнп рад отпочне. На овоме раду, дакле, одбор је Чупићеве задужбнне 20 година. За тих 20 година пустпла је Чупићева задужбина у свет 35 издања у 38.000 егземплара, у којима се налази 21 самостално дело (књпга) п 14 „Годишњица Николе Чупића" у којима је штампано 127 које реферата, које научних расправа п чланака, што укупно чини 148 састава, међу којима 7 превода, а 171 оригиналан спис. У издањима и Годпгањицама Чупићевим имају радове своје ови књнжевници, и то, по 1 рад: П. Ј. Савић. Ник. Ј. Петровић, К. С. Араницки, Вук. Ј. Петрови1|, Никола Капетановић, Др Папакостонулос, Др Драга Љочић. Милога Зечевић. Милаи Пироћанац,

„ОРНСКИ СИОН."