Српски сион

О тр . 370

Б р . 22.

учењаци у Енглеској дају велик отпор ширењу рационализма и материјализма, који се сваким даном све то ве^ма шири, према том, „и ми смо, вели пана, често нодизали глас свој нротив тих зала која слабс и паралишу не религију саму, но и саме ночетке миели идеала". ,Та сличност у намерама опазила сеиу другим одношајима, тако да су у самој суштини, Енглеска и Рим два друга, који греду једној и истој цел.и, усиљеио раде к достижењу њеном, дакле два савезника — само по жалосном разумевању, раздељени су међу собом. И трсба само иризнати то, па ће се та два раздел.ена друга опет сјединити и тада нод старачким пастирством врховног иастира, опст 1>е се иовратити к том религиозно-моралном процвату, у каквом се она налазила до тужног отпада од апостолског ирестола."

• То је ето у општим и кратким нотсзима садржај нове енциоике Лава XIII. енглеском народу. Ако сс узме у обзир та стилистичка вештина, с којом је она написана, н још внше тај молитвено патетички тон, којимје она проникнута, то не ће бити чудновато, што је она произвела тако силии утисак у Еиглеској. У осталом енглески се народ увек одликовао својим здравим разумом, који није никад био роб тренутног заноса. Тај здрави разум показао се је п сад, кад је нрошао први утисак; он се је ноказао у том критичном положају, који је он заузео ирема иапској енциклицн. Но о томе други иут. Из „Цркв. Весника". X, В Ћ.

ДОП Из ВилиБког цротопрезвитерата (Горњо-карловачка дијацеза.) II ове године била је исиовјед срнско-нравосл. свсштенства вилићког нротоирезвитерата у Оточцу, која јс са важнога и кориснога рада свога надмашила свс дојакошње другс своје; јер после св. литургије и св. исновједи била је свештеничка конФеренција у иарохијском стану оточком, а нод предсједништвом администратора иротоирезвитерата намјесника Илије Машића. Ту су се иретрссала н распрсдала многа и врло важна питања из дрквено-народнога живота нашега, која служе уснјешно дјелован.у у винограду Госнодњем. У свези с тијем донијелп су пастири цркве и народа вилићког нротопрсзвитерата значајну изјаву своју, којом су једнодушно и једногласно документирали синовску љубав, дубоко поштовање и новјерење, неограничену оданост и нриврженост своју Архипастиру св«1ме, и црквеној иоглавици својој, Високонреосвештеном дијецезану своме Енископу Михаилу. Та изјава у главном гласи овако: „и као што историја сриске цркве митрополијепатријаршије срнске карловачке казује и евједочи нама, да је горњо-карловачка дијецсза била сретна и поносна са својима еиисконима, који С У У круни митроиолије натријаршије сриске били н])ави бисер; тако и ми као сувременици данашњих слика и прилика у српској цркви нашој ведрим челом ноноснога срца србинскога и чед-

I С И. не правоелавне душе наше јавно и отворено исповиједамо, да је и данашњи ревни н неуморни горњо-карловачки енископ Г. Мнлаило један алем камен у круни митрополије-патријаршије срнске: јер Високоиреосвештени Еписком горњокарловачки Г. Михаило, чим је засјео иа дични и славни престол великих предшаственпка својих, прва му је брига била, да велику н нространу дијсцсзу своју упозна у накрст, које је и извео каионичпом визитацијом својом по лпчко-крбавској жупанији у години 1892 и ]89У, а у модрушко -ријечкој жунанији и Банији у 1894. години. Тко је био сретаи и имао прилику гледати и носматрати Г. Еиископа Михаила на важномс но цркву и народ врло корисноме нуту томс, није знао, чему више да се днви и чуди, дали величини духа и говорничком дару, или устрајности тјела; јер би две и три оближње парохије у јсдан дан прешао, и у свакој цркви другу архииастирску врло красиу поуку дао побожној настви својој, обзиром на одношаје дотичие парохије, кријепећију у красном нравослављу и родољубивој свијести срнкој. Не само цркве н нарохије, него је на каноничном путу своме и осиовне школе но примје рима св. Оаве посјсћивао Г. Епискои Михаило, ма нс да видн само школске просторије пзнутра, него да завири у душу малеие н нејакп Српчади,