Српски сион

Б р . 22.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 365.

и хистологнји најпренлетенији строј, у коме имаде безброј чести. Могло би коме пасти на ум, да је само једна чест непосредни носилац умних деловања, а друге да су само даљи номажући узрок. Али .ваља се сетити, да наш разлог остаје неиобитаи, ако је она чест оиет састављена; ако пак није, онда се не може рећи, да је организована материја носилац и једини неиосредни узрок умних деловања 1 ' („0 ров^апки соујека" II. стр. 97—99. срав. „Иећгћисћ Лез Рћу81о1о§1е (1ев Мепвсћеп" 1. стр. 146.; С1аис1е Вегпаг(1, Јп1лчн1исИоп а Г е!и(1е с1е 1а те<Ис1пе ехрептеп<;а1е".). Занпмљиво ће бити, да чујемо, како и присталице материјализма у овом питању подобро заипњу и Пјшзнају, да материјализам није у стању, да докаже материјалну природу душе и прави ностанак душевних иојава. Др. Шулек вели ово: „ако је душа носледица развоја, као шго уче материјалисте, онда се намећу нитања: ода шта се развија? кад се почиње развијати ? Саме материјалисте иризнају стару изреку: „ех иЉИо шћН 111", — дакле, сваки развитак мора да има клицу, из које потиче. Али баш у том грму лежи зец, што се та клица не иознаје, нсго се само које како нагађа. Само се толико зна, да до сада није нико доказао, да би из чисте материјалне подлоге могли никнути нематеријални душевни нојави" („Рос1гпбје ша^епјаПхта", „Ка(1", ХСП. стр. 84.). Даље наводи ово: „у свима овим изрекама тврди се материјални постанак душе, али се не доказује. То би се доказало тек онда, кад би се нредочило, како деловањем можданих ћелијца, њиховим гибањем, и изменом твари, из којих се еастоје, постаје н. нр. осећај, помисао, -свесг и т. д. Фисиолози врло

марљиво проучавају делатност мозга; али тога још нису проучили, како из њега пиче и најмањи душевни иојав. .. .; фисиологија нас никако не учи, како мозак мисли, осећа, жели" (ЉМет сгр. ЗЗ.) 1 ). За разјасњење његових навода нротив материјализма у овом питању, навешћемо нример, кога сам Шулек наводи. Посадили смо жнр, да из њега израсте раст. Да, семе никне и биљка узрасте, за то је нужно нре свега згодно земљнште и влага, а за тим ваздуха, светлости и топлоте. Све су ово преки услови његова живота, јер би без њпх семе или биљка пропала. Но еда ли су ти услови уједно и шворни узрвци храста? Би л' човек могао од смесе землЈе, ваздуха, светлости, влаге, и топлоте произвести храстић? Заиста не би, ако не буде још нечега, — здраве клице у семену. Али та клица потиче од другога семена. За ово знамо такођер услове његова растења, али не знамо му нрава узрока, не знамо, како је у истини нрво семе постало. Исто то вреди и за душу. Живци, крв, кисик и т. д. не стварају душе, као што не ствара ваздух, светлост и т. д. клице. Још нешто треба ту да буде, наиме, животна сила, животна клица, или рецимо са материјалистама: „Ап1а§еп". Еаква је та клица, те „Ап1а^еп", — тога да како не знамо. (ЉМ. стр. 34.). ') Ово још боље илуструје и потврђује без сумње мероданни аиторитет, нро®. Хиртл, који вели: „анатомију епољашње градње мозга можемо заиета сврхпеном сматрати, јер се ни на једном другом органу људскога тела јIије сваки н најмањи знак са толиком опширношћу описао, као баш код мозга. Анатомија унутарњега устројства на нротив, јесте и остаће ваљда за увек књига са седам печата занечаћена н хијероглифима исписана А што се науке о функцијама мозга тиче, сагибају и најсмелији фисиолози нонизно главу и признају, да они о људској дунги ништадруго не знају, до ли то, да нема крила". („1ећгђиећ Лег Апа1ош1е" 12. АиИ. стр. 770.).

БЕСЕДА РАДИ ПОСЕЋИВАЊА ХРАМА.

Готов је бно храм величанствен и красан . . . . унутрашњост му је обложена била с кедрнма ливанским, а у сребру и злату блистала се СКАТ4А СКАТН^Х ! Угодно беше пред Господом дело руку премудрога цара Соломона, иа му је и рекао за то Господ: „Услишао сам молитву твоју и изабрао сам место ово, да ми буде домом жр-

тве .... очи ће моје бити отворене и уши моје иригнуте молитвн с места тога, јер сада изабрах и осветих дом тај, да буде име моје ту до века, и биће гу очи моје и срце моје вазда (Парал. 7. 12.). То је било са старозаветним храмом; и пшао је народ радо и вољно, исиуњен је био увек храм шапатом тихе молитве, дизао се је