Српски сион

С тр . 378,

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 23.

кризи" проговорио је и „Браник". Као што у многим поступцима странке, којој је „Браник" гласило, има смешана и добра и зла, тако и у поступку, који је израза свога добио у уводном чланку 64. броја тога листа. Добро може да се уочи одмах, јер оно се само собом р;аже. Злу треба р;ажипрст. И, ми ћемо га пружити. Пре свега имамо да конштатујемо, да су сви гласови о некој умишљеној и с рачуном скованој „патријаршеској кризи" неисшиниши. Кризе ннје било, она непостоји, ње и не може бити. То мишљење као да не делп у уводном чланку своме орган наше либералне странке. Јер тиме, што држи, да криза није „тако акутна" уједно верује и признаје, да она постоји. Но тиме опет, што је одмах у трећем ступцу своме, даље, ту кризу представио као неку „биши имајуЛу", а одлучно изјавио да „о каквој кризи за сад не може бити ни разговора", те ју у првом ступцу треће своје странице назвао правим њезиним именом: „ошшрим сукобом" доказао је он како може у једном те истом листу своме да о једној и истој ствари суди и неправилно и правилно. А зашто? Зато, јер са општег гледишта и ако не би желео „кризу", — као „странци" она му сузе не натерује. Или можда то долази отуда, јер се у нашој иоштованој либералној странци, односно њезиноме генерал-штабу, не зна на чисто како ствар стоји са сукобом тим, а још мање — како ли ће се он доконати. Па било овако или онако, поштовани штаб либералне странке хоће да за оба случаја има готово лице. Ми би жалили што ово рекосмо. кад би се доказало, да разлози контрерности уводнога чланка према белешци под „Нови Сад" у 64 бр. г Браника" о. г. нису у томе — рачуну. Ту контрерност не виднмо ми само у квалификацији ситуације, него и у „неплакању за Бранковићем" према тенору целе номенуте белешке, и т. д. Једном речи у нротусловљу целога уводнога чланка према тој белешци. Или је можда то протусловље отуда, што поштовани либерални штаб стоји.на двостраном становишту према данашњој поглавици црквеној ?! И ако би оишти интерес захтевао да се многопоштована господа либералног генерал-штаба једаред еманципују тога двостраног становшпта

свога према и њиховој црквеној ноглавици, ми у погледу томе не можемо стављати личан захтев. Јер, и они имаду: „свој возраст". Али то двострано становиште њихово према поглавици наше цркве иосшоји. А јер постоји, мора томе бнти и разлога. Има их: и личних и стварних. Госнода, поштованог либералног генерал-штаба познају у данашњој поглавици црквеној мужа одушевљена за своју цркву и у цркви народ; познају мужа који је вољан и кадар да користи црквп и народу, да их поведе напретку њиховоме. И наше је уверење, да би они за њиме, као таквим, у своје време можда и заплакали. Али, они виде у њему и „непријатељски расположај према њиховој странци, који је расположај )ако делио патријарх Бранковић" са саборским одбором, кога је бирао народноцрквени сабор у г. 1890. За шаквим патријархом не би они — заплакали. Према томе многопгговани либерални генералштаб заузима стварно и лично становиште према узвишеној особи црквене нам поглавнце. А према резултатима укрштаја тако двоструког становишта излази: да се код њих често и баш кад је најненотребније и штетније сшварно сшановишше иотискује личним, у колико га не би могли назвати — сшраначким. Да се то потискивање маскира, а становиште либералне странке према црквеној нам поглавици као стварно и онравдано ирикаже, чине се у ту цељ приговори против раца данашњег патријарха. Те ириговоре читамо у 64 бр. „Браника„ Ево их : „Патријарх Бранковић је за то време (од како је патријарх) правио крупних погрешака. Нарочито је гледао да изиграва народноцрквене установе, кад су сметале његовој самовољи. А најкрупнији му је грех, што је на прошломе сабору хтео да покоси нашу народно-црквену автономију". За први приговор објекције нису наведене, па нам га је теже и оировргнутн. Но он се обеснажује пред самим делима Његове Светости, данашњег патријарха Георгија. Натријарх је био епископ темишварски, а као патријарх и митрополит управљао је непосредно са бачком енархијом и преко својих