Српски сион

Б р . 23.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 379.

мандатара неко време горњо-карловачком и сад још будимском. II шта видимо у управама његовим у све три те дијецезе и четвртој му — архидијецези. ? Видимо по свуда редовно и уредно фунгирање автономних епархијских и митрополијских органа, чега нре њега много није било; виднмо иодизање и учвршћивање реда и рада, законитости и правилности. У колико свега тога нема још ни данас у оној мери, у којој би се желило, узрок томе не лежи у вољи и рукама митрополита патријарха и епископа дијецезана, него у природи и саста.ву самих автономних органа, установа и уредаба. И за то ономе, који толико иажње показује постојећим установама автономним, који их као постојеЛе у свакој нрилици респектује, признаје н практикује, томе добацивати изигравање народно-црквенпх установа., у најбољем случају јесте: очита неправда. Брза и уређена унрава у архидијецези, старање око што боље и брже управе митрополнјске, то су чињенице које с.е могу порпцати и сумњичити, али сакрити и опорећи се не могу. Све су оне доказ: да се Његова Светост, натрдјарх Георгије Бранковић, према данашњим народно-црквеним автономним установама односи са пуним уважавањем истих као иостојсЉлх. Приговор други и „најкруннији", да је хтео наиме покосгтн народно-црквену автономију, није ништа друго до ли једна отрцана фраза, која набацнвањем својим, са озбиљне стране, бива подвала и освада. У чланцима „После сабора," у овоме листу г. 1893. штампаним, као и у ненобијеним говорима саборске већине од г. 1892, све је то дословце доказано. Па доказала је то и једна и. друга саборска и изван саборска наша опозиција тиме већ, гито је вољна била тримити пачелно цео тако звами јединствегш статут под једним само условом: да се задржи досадањи саборски гшборни ред. А да је то хтела јавна је тајна, истинитост које не ће норицати ни наша опозиција. А кад ствар тако стоји, кад су опозиције хтеле цео јединствени штатут начелно прихватити; а кад оне не би прихватиле ваљада и оно, чиме се коси наша народно-црквена автономија, онда је тек сигурно истина: да у

томе штатуту није било косе за кошење автономије у ниједној у њему иредложеној установи п одредби него — по њима — тек у измени саборског изборног реда. Научимо се, дакле, најнре јасно, одлучно ц истину говорити и писати. Према горе изложеном излази, да су оиозицпје наше косу за кошење наше автономије видиле самоутоме: што би свештенство своје заступнике у сабор бирало и слало засебнпм својим избором, без посредовања и сутицаја световних бирача. Па је ли то тај најкрупнији грех патријарха Бранковића, што је показивао да је у иитању те измене саборског изборног реда солидаран са саборским одбором 15-рице и са веЛином сабора?! Не, то гшје грех, то му је највеЛи акт иокутаја његових у сређгтању наших народноцрквених авшономних одногиаја. То му је дело, које ће му историја оценпти, у своје време, као највеће на пољу тога рада, као што вредност тога дела оцењују и данас људи, који о потребама и користима народа, правилностима и чувању јерархијског положаја у цркви здраво и иравилно иресуђују, без примесе партајских обзира, без заноса слободоумних теорија, извађању којих у цркви православног српског народа морају бити ностављене границе, нреко којих — без штете за народ и цркву — то извађање не би могло прелазити. Измена саборског изборног реда је нападнута сумњичењем и набацивањем на њу по автономију и самих издајничких смерова. Српска посла. Подметане су јој и агресивне тежње јерархијске иревласти. „Народњачка" посла! Ове је, дакле, чињено против те измене само јој се није хтела иризнати исгиина мотивације њезине, која је изражена била, у тежњи за самосталним, свештеничким заступством, еманцинованнм од страначких струја и страсти, ослобођеним од имнератива и притиска изван савести његове. Све је чињено, само се није хтело иризнати, да се изменом саборског изборног реда жели и хоће да постави устава разним бујицама разних слободоумних струја, које би евентуално покушавале да и даље продиру у доста већ продрту зграду народно-црквеног нам устројства. Да, измена саборског изборног реда ннје