Српски сион

„СРЦСКИ сион. и

В р . 23.

и не би никад ни имала — јер не би ни могла — да послужи неоправданим агресивним тежњама јерархијске умишљене превластн, него је њезин циљ и смер био, да сиречи евентуална иродирања агресивнил шежња коиираних слободоумних теорија и странака, које би, по данашњем реирезепташивном сисшему, а у данашњим ириликама, могле одлучног израза добити у нашим саборима. То је ето смер измене саборског изборног реда. А све оне нодвале и сумњичења, неделикатна и према нашем свештенетву и ирема еиископату, — која су у свези са пита.њем те измене иодметана овима. одбацујемо и сад, као пгго ћемо чинити п увек, натраг у лиде ономе, од кога нам долази. Па кад је такпв смер и циљ измени саборског изборног реда, као што га изложисмо, зар је то онда та митолошка уображена коса, којом је хтео српски патријарх да покоси сриску народно-црквену автономију?! Зар у покушаној — а на несрећу општег нам мира и добра неизведеној — измени изборног реда тај „најкрупнији грех" натријарха Бранковића?! Не само да је неосновано и неправедно, него је и некаваљерски, солидарност патријарха Бранковића са саборским одбором 15рице и саборском већином у питању тако мотивисане измене саборског изборног реда квалификовати као Г грех", и маркирати ју као најкрунније грешење против народа. Потреба те измене ствар је уверења. А праведност захтева, да се уверење, ма п противно чпјем год, поштује н као уверење призна. Но кад се иатријарх сриски напада рпди свога уверења — шта то значи? Ни мање ни више него: патријарх српскп не сме имати своје уверење. Сваки члан народа може га имати само и једино патријарху- српском се то лпчно, то опште, то кардинално ираво и својство моралне индивидуалне вредностп човекове оспорава, иориче, и забрањује имати. Све странке и сви чланови тих странака могу имати своје уверење, а само иатријарху српском није дозвол^ено да мисли и да се уверава о потребама и нуждама своје цркве и народа, и уверен о њима да пх тежи и задовољитп, према своме најбољем мишљењу. Зашто? Јер то није по вољи овој или оној странци. Ето, п то је једна конзеквенција уводног

чланка у 04. броју органа либерплне стрпнке. То је конзеквенција, до које ћо сваки доћи, ко год уме нрочитати тај чланак, а још нрије онај, који нознаје штовану господу либералног генерал-штаба. Сумњамо да ћо се још кад год новратптп седамдесете године на столпци српских пагријараха-митронолита, и ако се не би ни у том заклети могли од неудаће п несреће наше. Али данашња поглавица црквена уме и хоће да мисли својом главом, има своја уверења. А крпј тога познаје врло добро п туђа уверења. На зар је то грех? Или је то грех само против либералног генерал-штаба и његове странке ?! Како било, уверење данашње црквене поглавице јесте: да је очигледпн пнтерес н наше автономије п наше цркве и народа захтевао преустројство наше цркпе п автономпје у правцу изложеном у ,,уставу", којије предложен био 1892. г. сабору на расправу, као што му је и уверење. — на нскуству основано — да данпшње устројство не одговара увек ни духу цркве, ни користи народа, да крај њега не може бити ус.пешне н повол.не унраве црквене, нитн поспешног развнтка н сигурност кући нам ннродно црквеној. Његово уверење може бити противно другим уверењима, може се коме донасти или недопасти. Али, његов досадањи целокупан рад не овлашћује никога, да то уверење изврће у смерове и тежње, које се коее са оиштим интересима цркве и народа, које угрожавају автономијп нашој. Да ли су пак његово уверење п њетви нринцнпи по оишти интерес корнснп и снасоносни, о томе ће истпнпти суд п пресуду изрећи — будућност. Од данашњег нпраштпја би могли у име морала да тражимо то : да буде бар нраведан у толико, у колико да у своја расуђивања не меша подвалу п неистину, да у борбу против тога уверења н његових начела, не уноси елементе личних расположења и муљ личних страсти. Ако поштована господа либералног штаба не могу да се ослободе сентименталних рекриминација својих личних или страначких болова и увређених чувстава, они би боље урадили, да са својим расуђивањем о делима данашњег иатрнјарха причекају до бољих времена. Јер сваки њихов суд под утецајем тих чув-