Српски сион

С тр . 382.

У првом случају ћутање би изгледало као нека штедња; у другом као чување себе од могуће неправедног и неправилног суда; у трећем случају као игноровање иотегнуте ствари и скованих освада. Ма који од ова три случаја био, у ниједном се ћутање „Браника" као јавног органа одобрити не може. У првом случају „Браник" је дужан био да каже реч осуде; у другом да потражи потребне информадије, у трећем случају да узме у одбрану достојанство српског патријарха, достојанство народа и дркве. „Браник" није учинио ни једно, ни друго, ни треће. Из уводног чланка у 64. броју му о. г. излази да он у шандорској ствари не види критерија за подметнути учин, и разлога за осваде и клевете које су у име њезино учињене данашњем српском патријарху. А то је дужан био, дужан остаје „Браник" да каже ошворено, јасно и одлучно. А према своме таквом уверењу, — конзеквенцију треба извући, и видиће и сам, да је дужан био и да дужан остаје, да свом снагом, којом уме рад патријарха Бранковића критиковати »врло жесшоко«, да тако исто жигоше и поступак оног дела наше журналистике, која је, заборавив на достојанетво цркве, народа и њихове поглавице, цинички, бездушно и нечовечно нападала на патријарха Георгија Брапковића. „Браник" то до сада учинио није. То му је једна ногрешка више, о којој су сигурно и штована господа његове дружине потпуно уверена. А тако не чини онај, који искрено жели српском патријарху ослонца и у народу; те за то, из постуиака штованог либералног генералштаба излази, да он баш не желп а да пречи ослонац сриском патријарху у сриском народу. Је ли и томе свему узрок „кошење автономије", или се тако чинп за то, што је патријарх БранковиД грешио против либералне сшранке? Јест, у овоме последњем ми видимо мотиве „Браниковом" становишту. Али, такво је становиште лично, тесногрудо, ситнићарско. А тако становиште, такав лични сентпменталитет не би смео бити достојан „Дружине Браника."

А он је тако жестоко и бујицом избио из уводног чланка у 64. бр. „Дружине Браника", да је завршио саједним нирамидалним протусловљем, монументалним дволичјем и сажаљења вредном вртоглавицом. У спорном случају не може се делити личност натријарха од досто.јанства натријарха. Окаљана личност каља и достојанство. А кад је „Браник" уверен, да се личност патријархова хоће да окаља неправедно п без разлога — и по његовом признању „због извесних политичких смерова, противних интересима српскога народа," па ради личног сентименталитета и — можда неоправдане — злопамтелости, мирне душе дозвољава и пушта да се та личност каља, и не чини при томе своју родољубиву и новинареку дужност, — то значи, то је логика, то је конзеквенција свега тога: да је „Бранику" мало стало п до достостојанства српског патријарха, само кад може да се српском патријарху Бранковићу ма чиме ради „многог грешења против странке" његове одужи. 0 наше стране на то би ималп казати ово: Патријарху Браиковићу је у сваком погледу савест мирна и он не тражи ничије одбране. Он се брани сам, јер га бране дела. Ако кога та дела не покрећу на моралну дужност одбране онога, који та дела чини и ту одбрану заслужује — Пашријарх БранковиП без те одбране бишн може. Његова личноет је светла, на ма колико се прљава рука и дивља дрека дизала на њ. Ако при томе ко оштећен буде, биће баш достојанство српског народа и цркве, чији еу синови, чије је новинарство дозволило, из личне мржње или из страначке осветљивоети, да се блатом прска достојанство српеког патријарха, српског народа и образа, српске цркве и светиње. Да је тако могло бити заслуга је и „Браника" и његове „Дружине". Ћутање је злато, ал овде је било блато за образ ериске журналистике, као што је то и дрека оног дела српске журналистке, која је изгубила свако право на наше освртање. Тако шо бива ?I мора биши кад год се „внше гледгште" улрегне у шаљиге личног аншагонизма и сишничарских мошива. V. С.