Српски сион

С тр. 3^4.

„СРПСКИ СИОН."

Г »р. 13.

иредавању тбијам — Овако чувени ниучењак Лп В018 Ееутогк!. Пошто је ово његово предавање било објављено, развила се доцни.је читава литература о границама људскога сазнавања. Ту с« свакојако мислило ; а неки механисти, којнма то ни.је ишло у ирилог, почеше ударати на с1и В018 Ее1ошпс1-а. — Такав један јунак био је и иознати Хекл. Осам година доцније, т ј. 1880. држао је сћг Во18 ЕеутопЛ опет на састанку нриродословаца и лекара говор, ко.јн је заједно са, иређашњнм штамнан, а коме је наслов: и Б1е 81еђеи ^УеИгаЉбе!". У том свом говору осврнуо се на разне прнговоре, а нарочнто на Ш-нговор Хеклов, те показао умесност оних тердња: да се душевне нојаве не даду разјаснити нз механичкога гибања, а наводи Хеклови, без обзира на псовке, да су гола преклпиања. Можемо дакле мирне душе завршити ово расматрање речима дра Ј. Ранке-а, који о тој ствари овако пише: „најврснији познаваоци природе људске отворено признају, да наше хемијско-фпснкално знање није толико, да нам икакову слику предочп, клко бн се но познатој твари и сили у живчаној супстанцији или рецимо оићенитије, у протопласми могла животна кретања а још мање ма н најпростија психПчка гибап.а разјасниги. Нп један од наших сувременнка не познаје боље ексактних питања фисиологије, а у.једно и ексактне ресултате фиснологијско - хемијског нстраживања од Норре-8еу1ег-а, чнја су истраживања на том нол.у стекла најиздашнија нрпзнања. Па ипак се сматрао п овај гласовитп фисиолог и хемичар. као и пре њега већ с1и Во18 Ееутопс! и други великани, иринуђеним очито признати, да у тој ствари ништа не зна" (Оег Мепзсћ" I. стр. 494 ) Сва нас дакле знаност природе доводи до тога, да морамо признати, да се душевни нојави из титрања и гибања материје не могу протумачити. Ми овде дакле стојимо пред алтернативом : пли признати, да може нека ствар п без довољнога узрока постојатп; или прлзнатида постојн Бог, којц је.узрок и зачетник свега, који је створио бића, која су душевним сио(обносгкма одарена. Матерпјализам пригрвара даље и ово: „па п животиња иоказује нека душевна стања, склоногп!, афекте; и она има намтење, пока-

зује лукавсгво, оданост, вештину, хитрину; а то доказује, да је човечија душа само тло сшупњу (градуелно), а, не квалишашивно различита од животињске". Истина, је, да се у животу животиња налазе неке сличне појаве. па је то сасвчм и прнродно п разумљиво Ми знамо, да у жпвотиње ради вегеташивно и сензитивно животно начело; и пошто .је људски дух као једноставно и неделзиво биће у.једно носилац и нижих функцпја вегетативнога п сензитивнога живота, то .је сасвнм разумљиво, да је ша сфера заједничка; но лажан је и одлучно неоиравдан закључак, кога матернјалнзам логички из те истине хоће да изведе: „ио шоме је човечији дух од животињске душе само по ступњу и квантитативно, али не битно и квалитативио различпт". Ми "ће мо иоказаги лажност тога закл.учка, кад се докаже, да, је исти извзден на основу неиотиуне индукцн.је, т. ј. кад се може доказати, да човечији дух осим онога, што му је са животињом заједничко, нмаде још снаге и способности, којпх животиња аисолутно нема; а то је случај са свешЛу и самосвшЛу, то показује и пншелективни и њиме условљени морални п религкЈозни жпвот. Пре свега животиња нема свесши; она имаде неку мање или више тамну оишту слику о предметима, који ју окружују, а која је произведена чешћим утисцима тога предмета. Тако н. ир. пас познаје свога господара, крава своју пггалу, овца свога настира; али она не зна, да она ту (слику) има, тако исто, као што није свесна својих нагона, склоности, афеката; а још мање имаде животиња, самосвеет. Ни једна животиња, не зна себе или о себи, т. ј. не узвисује своје „,ја и до објекта сзога мишљења, те није свесна да су обоје идентичнп; но томе ниједна животиња нема личности. Кант је рекао: „ја, бих одмах са свога коња сишао, кад би он рекао : „ја сам". Према томе нема ни једна, животиња иојмове, јер је појам логички објсктивна свесна иредстава; ни једна животиња не познаје узрока и цели појединих твари ; ни једна животиња не мисли нити иремишља; она свакојако стпче нека случајна искуства, те ке доцније у сличном случају према њему своје попашање удесити. Пас бега, од онога, ко га ,је једном тукао, а приљубл.ује се ономе, од кога је једном или