Српски сион

1>р. 24.

Положена дуж је с неди Кратак људски земни дан . . Састав тела Јнта нам вреди? Ка' ништав је Творцу знан. Али све је тек еујета, Пролазаи је ови свет! Човек живне и оцвета, Нагао је добу лет; Из 101. Стих I. и 2. Услиши ми, чуј, Господе, Реч молитве, изврши је! Нек ми вапај к Теби оде, Глас на небо нек се вије!

Лица Свога пе одврати, Свемогућни, од меиека, Помоћи ми не ускрати, Целога ме штити века! У дан, кад ме туга мори, К мени ухо Ти прикломи, Саслушај ме и сатво]>и, Да ме ббли прођу они! Кад год смерно узазовем, Непритворно, с чисти жари, Срцу, души да уговем, На мах јаду лек подари! Ив М. ПоповиЋ.

ПРЕТЕНЗИЈЕ РИМ. ПАПЕ НА ЕНГЛЕСКУ.

(С руског).

Првп утисак који је учинила панска енциклика на онће мњење у Енглеској био је уснешап. Но не гледећи на искуство с каквим је саетављена енциклика, она пи својим. стилом, ни својим „трогателним" тоном није била у стаљу спречнти здраву критику која се неизбежно морала нојавити ири строжијем разматрању нанских докумената. Енглески народ иознат је са свог здравог суда, који не трни могућност каквих лакомислених или сентименталннх заноса, стога није чудновато, да је, кад је ту способност свог здравог суда требао да примени на критичко разматрање енциклике, очарања нестало и наступило разочарење. Критичко разматрање иоказало је, да панска енциклика ни близу не може задовољити питања црквено религиозна, а да не могу издржати критику ни у њој наведени историјски наводи. Пре свега иапска енциклика увредила је самољубље које је урођено енглеском свештенству. Н Р и бољем разматраљу њеном показало се, да се у њој напа у ствари неодређено обраћа „снглеском пароду", : ) не делећи га по вероЛсноведима на дисептере н англикане. Што се тиче нак еиглеске цркве, он се на њу и не осврће, н скоро намерно игнорује ју. Близу памети је, да такав постуиак папс к владајућој цркви није могао, а да не нроизведе међу њеним представцима огорчење. Енглеско свсштепство очекивало је да ће А(1 Лпк1о.ч.

ЛавХШ у таком важном документу свакојако тежити да задобије за себе представнике владајуће цркве и да ће се јаче илп слабије изразити о иитању за љега тако важном — о апостолском пријемству њеног свештенства, јер само на таковој основи могуће је дело зближења цркава. Близу памети је, да је сљедило разочарање, кад се видело, да је папа еасвим обишао то важио питање ћутањем и бацио се па лукаво извртање у излагаљу Факата. Ешлезн гледе на себе као на главну црквезо-религиозну силу Велпке Британије, која даје тон целом народу, а морало их је увредити тако заиостављаље ссбе, од стране римског првос.вештеника у тако важном докумснту, као што је енциклика, која раснравља о сјединењу цркава ! То је био камен претикапија, због којега <'е ночело критичко разматран.е енциклнке папине, а када су енциклику тако ночели разматрати, то се ! одмах морале показати, многе слабе стране љезине а особито иеторијске. При том енглеска иггампа иије пропустила, а да се ие заустави на овој историјски неираведној тврдњи, као да је сав енглески народ обвезан за хришћанско просвећеље, римским мисиопарима. Не, црквепорелигиозни живот љегов иде даље, и особито стари литургијски живот британске цркве јасно ноказује, да је за тгрво плодно семе хришКанско, енглески народ обвезан ако не сами.и апос.толнма, то њнховим најближим уценицима, и ттри том