Српски сион

Бв. 24

онима, који су дошли с истока, с источним пред ањем и обредима. Римека мисија с бл. Августином иа челу, врло се касно појавила, и она јс у ствари зидала на туђем основу. А зацело да н резултати те мисије "нису били ни близу тако светли и плодин, као што се труди да представи ианска енциклика. Кад пак пе може да издржи критику главни пункт нанског мудровања о првобитним одношајима Енглеске према Риму, то неоснованост тог мудроваља јоч( се већма иоказује у да.Ђем току, наиме кад сномиње о доцнијим одношајима римских папа пре.ма Енглеској. У евојој епциклици папа с „строгателношћу" тврди да су се његови предходници, почев од Григорија Великог заузимали за Енглеску е необичном љубаил,у и старањем. Ако се осврнемо на историју (а изучавање ове пре неколико година је сам Лав XIII препоручио) то ће се показати, да је та л.убав и то стаЈ)а1ве римских нана, често бнло „веома оригиналног карактера". Не иристрасна историја показује, да је за многе римске наие Енглеска била „пол.е за лов на велике приходе" и према том како црква, тако и народ често су тешко стењали нод угњетавањем њи ховим. А хрониха „Маттго Париса" нрепупа је доказима о том угњетивању, н то тужно стање нремда кратко, али је живим бојама наслнкано у еаставу „Енглеска под влапгћу св. Петра"*) где се може вндети, како угњетавања римских ирвосвештеника нису нрестајала из царовања у царовање свих пана, док се напослетку народ није ослободио од тог угњетавања буњењем нротив деепота. Пе може издржати критику ии она тврдња енцаклике панине, да су римске папе наследивши од Григорија Великог љубав и старање о енглеском народу ноказивали их у том, што су нспрестапо снабдевали земљу достојним пастирима и снособним учитељима за распрострањење у г народу како богословских, тако и светских знања. Не може ее одрицати, да су пеке наредбе панске на енглеске енисконе биле од утицаја, но па жалост, те наредбе биле еу више или мање случајпе, а велика већина тих наредаба била јз така, да је производила крајње смутње у народу и повлачила за собом штетне посљедице. Тврдити противно значило би доказати историјско незнање, илн полемичку детињарију. Неистинита је и та тврдња, да је енглески народ био „сасвим побожно одап цен*) БпдНик! шПсг 81 Ре1ог — вјткш шк! МагеааИ.

Счр. 401

труму јединства, који представљају римски енискоии." Та нреданоег по речима енциклике „тако је јасно засведочена у историји да не допушта ни питања". Ако је и истина то, да су на Рим његови кандидати гледали као на духовну главу цркве, то се отуд не може извести и рећи о целом народу, и историја нредставља толико противних томе Факата да се и против воље морају донустити „и сумње и питања." Затим тврдња папе, да Рим и сад проноведа ону исту веру, коју еу пекад проповедали предцима енглеског народа, тако је нелогпчна, да се никако не може сложити са ватиканским сабором, који је прогласио дотле нечувени догмат о непогрешивости папа. Такове иојаве, пише ,,Ц((Жокпое ОкозрЈже" могле би ее очекивати од писаца каквогнапиноглиста „Сћа<х>Ис Тппев", но жалоено је видети, да оне нзлазе од садањсг доброг епископа Рима. Тај непобитни историјски појав сам собом баца сен и на претензије Рима на то, као да центар црквеног јединства, који се у њему налази, има божанску установу*). Кад се историјски део енциклике ноказао неосиованнм, то сва доцнија сентиментална извијања сама од себе уншптују. сваки значај за народ нрактичког духа, као што |е иарод енглеСки, и за то може се још сада казати, да енциклика не ће имати никаквих важнијих посљедица. Енглеска се неИе сјединити с Римом, који, као и увек, под видом сједињења тражи подчињење ссби, и у том погледу и дапас важи значај иримедбе Кардинала Њумана, тог великог духа и и карактера у енглеском шфоду, који је рекао: ,да је Енглез готов пре да постане мухамеданац, но паписта." Према том: да ли ће посланица Лава XIII остати без резултата? У суштини — да; но уједпо с тим не може се, а не нриметити, да она може имати веома благотворнп значај у другом сиоредном одношају. Оиа је наиме без сумњс иатерала енглееко мњење да сс бави питањем о евом црквеио-религиозном стању, и то може нринети врло добре плодове. Несумњив ј е Факт, да се енглеска црква давно труди да дозна узрок евоје црквене отуђености и тсжи за цснтром од ког се отуђила, на који би се могла опрети или у крајњем случају око ког би могла концентрисати своје разједињене силе у борби с иротивницима јој. И гле, у њој се иородила силна чежња *) Сћигећ Кеујете.

„СРИСКИ СИОН."