Српски сион

В р . 25

ЗРПСКИ СИОН.

С тр . 421.

али се да оогме не може о сваком појединце говорити тако опширко, као у тумачењу. То двоје се донуњује, али пије једно и исто, за то се пе сме ни у целипи ни у иојединим деловима ндентиФиковати (гл. п тумачење 54. трул. нравила стр. 537, даље 87 трул. с. 572). Исто тако могле би изостати у неким тумачењима поједнне исгоријске ситнпце, које не епадају етрого па ствар. Да сазнамо н. пр. каква је .наука Целестијева", ксја се осуђује у Ш. 1. не морамо знати, који су се Пелагијеви списи сачували. каква јеу иоједипостима историја Пелагијанства, какав су положај заузеле папе нрема Пелашјанству н т. д. јер то веК спада у историју цркве, и ко хоће да се спецнјално о свему обавсстн, ваља га у примедби упутити иа које добро дело о том иредмету (гл. п тумачење II. 1.). Сувременом научном укугу и потребама не одговара доносити у делу ове врсте онај пацрт икопограФије старе цркве, који јс из Нидалиона и Беверегија нренесен у тумачсње 11 I;. I саб. всљ Тежња за енциклопедичношћу одговара укусу и потребама прошлнх векова, а у повије доба губи све више значај особито кад нема у њој једпне врлнне енциклопедијскнх дела — азбучног реда. Кад би све наведене излишности из ових тумачења

елиминовали, дело би до душе изгубило у волуми нозности, али би нестало и непотребног баласта, који отештава читање ове књиге, који нам одузима скупоцено време и због којега нема праве сређеноети у деловпма ове радње. Осим те елиминације нотребно би биио по нека тумачења допунити (особито у другом делу ове књиге) требало би у тумачењима. неких канона исцрпсти све стварно из тумачсња средњевековних тумача Валсамона и Зонаре у толико ире, што су та тумачења тако рећи легалног значаја (н. пр. није то учињепо код апост. канона 3. 6. 17. 21—24. 47. канона 18 првог васељ. саб. и т. д.). На неким местима ириметили смо нетачности у одредбама. Тако је нетачна у тумачењу 25 ан. пр. (стр. 81) деФнниција прељубе (џог/Е^се.) по којој би прел.уба била „незаконита евсза са туђом женом или туђим мужем " И ако неки оци и писци црквени тако одрсђују нојам прељубе, шта више такова дефиниција одговараше потпуно тежњама н моралннм припцинима цркве, ипак јс опа касније примпла дсФиницију византијског права, ио којој је прељуба само полнн прекршај са улатом женом (гл. Ваеил. В. пр 4. 9. 21 и остало, што наводи о том ХМбћтап у свом Ећегес1]1-у од с.тр 578).

(Свршиће се).

Шести извештај о православном срп. богословском училишту у Ср. Карловцима. Школска година 1894 - 95.

Из овога пзвенггаја дознајемо у којем се стаднју лалази питање о интернату уз богословско учплиште. 0 томе се наиме, на стр. 14 и 15 тога извештаја, дословце казује ово: Нитање о интернату уз богословско училнште, доспјело је сада дотле, да ће га архијерејски синод иа ирвоме своме састанку моћи узети у расправу. Привр. ректор Ј. Вучковић, коме је од архијерејског синода иаложеио било, да му нодиесе иужие за то нредлоге и који је од високославног саборског одбора добио био иутни трошак, ради проучавања интернатске уредбе у боље уређенпм интернатима, довршио је свој иосао. 0 ускршњим нразницнма нрошле школске године обишао је интернате у Загребу и нроучио уредбу ннтерната за богословце римокатоличке н гркокатоличке, за учитељске ирпнравнике и нитомце обртничке школе, ианошљетку за нитомце нлемићког конвпкта. По свршетку нак лањске школске годпне, за врнјеме годишњих ферија, обишао је он Беч, Праг, Берлин, Тибинген, Мшиен, Ннсбрук и помно је разгледао иитернате у тим мјестима, од којих су њеки римокатолнчки,

њеки иротеетантеки, а њекп онет за нитомце војничке. На оспову онога што је у тим разиим интернатима оназио и научно, а према устројству интерната уз иравославни ерпски богословски завод у Задру и онпјех уз нравославие руске семпнаријс и духовне академије. саставио јс он течајем ове школске године предлоге за устројство пашега интерната, те их је ноднио св. архијерејеком сииоду, који ће сада, имајући нодлогу. моћи о томе пнтању даље одлуке стваратн". Према овоме, нитање о интернату уз богосдовско учплиште наше, другим речнма питање о богословском семиништу код нас, нриближује се већ своме решењу. Није нам нозиат елаборат, којега је нреч. г. Вучковнћ поднео св. архијерејском Спиоду у пнтању тога интернага; иису иам познатп ни нредлози тога елабората у погледу уетројства његовога, те не можемо о свему томе казати ни речи. А хтелн би да кажемо, јер држвмо да је баш потребно, да се у овако крунном питању чују што внше мишљења, да ее оно што свестраније проучи и размотри.