Српски сион

В Р. 28.

.0Р1КЈКИ СИОН."

О ТР . 46"/.

ниЈесасвим утрнула наша српско-праславна свест, можемо ли, смемо ли ми то и даље трнити, и тако сасвим равнодушно гледати, како та огавна отруја, у којој сасвим нешто друго по среди лежи, цело паше црквено-народно биће ноткапа и трује и све кал>а, што њој не нодлеже? Не, то бити несме! Сваки честит Србин, кому је до свога православија и до своје дрквенонародне аутономије стало, која га је под круном Св. Стевана још једино као сриско-иравославпи народ одржати кадра, дужан је својим нутем и начином тој бездушној струји одлучно на иут стати. С тога и пошто нам сада нема на окупу нашега народно-црквенога сабора — нремда је законити рок за његово држање већ минуо: — а који би као надлежан и законити чувар наше народно-црквене аутономије и њезинога унутарњега уређења позван био, да он, нађе ли то за оправдано, у томе иитању, које у његов делокруг засеца, и то: што сам, што пак у спораразиму са светим сгшодом, изрече и донесе своју; а уједно да се и свим тим злонамерним нападима и неоправданим угицајима са његове као у томе најнадлежније стране на пут стане: — то ова српско православна црквена општина држежећи се строго своје на закону утемељене црквено-народне аутономије и њезиних установа; те желећи свечано одбити сваку и најмању сумњу, као да и она својим. Иутањем цео тај огаван иоступак иротив изабране ноглавице своје цркве одобрава, из своје главие скунштине овим отворено изјављује што слиеди: 1. Осуђује најодлучније бесавеени поступак г.г. дра Јована — нначе Јоте ГрујиИа и Стевана ЈовиЛа као и свих оних, који било носредно или непосредно, од своје стране тому доприносе, иротив Његове Светости патријарха Георгија БранковиИа, излагајући његов углед и достојанство руглу и јавној саблазни, а самосталност његова у цркви аутономнога положаја као и наше на закону основане аутономије неоиравданоме унливу непозваних на то Фактора; 2. Жали ова ошптина све оне Србе и српске

листове, који би се у тој ствари истим трагом за преднаведеним заблуделим српским синовима повели, тс који се вал.да само још по рођењу а не и по осећају своме за Србе држе, када на такав начин ,сриству и и његовом светом „нравоелавл.у" служити мисле: 3. Непризнаје бва онштина ни једном појединцу Србину као члану овопределне ерисконравославне цркве, — кому је до своје народноцрквепе аутономије и до свога ернскога иатриотизма, — то право: да он може и сме у тој етвари сасвим ненадлежно себи присвајати улогу било „.јавнога тужиоца" или „судије" у којој преко већ донешенога решења саборекога одбора, као наше врховне аутономне области, још једино наш народно-црквени сабор а евентуално и свети синод имаду и могу — ако то за оправдано нађу — да рек |у своју. Држимо већ и за то, да је настојање око сазива нашега народноцрквенога сабора неизбежива и најпреча дужност оних, на које то спада. 5. Одбија се већ сада за онда свако неовлаштено и ненадлежно мешање и утпцај у ову као чисто унутарњу ствар наше црквено-народне аутономије те наше цркве и нашега народно-црквснога сабора. У нади, да овај наш глас неће остати без одзива у срнском народу, -- буди нам донуштено очекивати од Његове Саетости патријарха Георгија, да ће он, уздајући се у своје п светога синода право, као до данас својим непоколебивим држањем у нитању црквено-политичких реФормах, за које му овим наше иотпуно иризнање изражујемо; тако и у будуће, на челу свога епискоиата, а уз свој срнско-православни народ и знати и хтети ио евојој заклетви чувати и бранити ирава своје свете цркве као и самосталност у њој положаја свога! Дано из главне екупштине српеко-православне црквене оиштине. У Загребу, дана 29. јуна 1895.

Никола Гавела, перовођа.

Милан Станковић, председник.

РазмФчтнт кк СКАЦЈЖНМХ& церкокио - слок^кнски^А книга\&.

У јеванђелпју сарајевекога издања у гл. 2. од Матеја у етиху 3. стоји: О/ шшјк - а жј

Ирчидх цјјњ, с<м 8 тис/ Л , и кјск I ( р л и & сх НИЛ1&. Овако гласи исто овај стих и у издању