Српски сион

С тр . 490.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 29.

политско-Црквеног Савета и архид. конзисторије одликован надбедреником, — иреминуо је дана 7-ог јула о. г. шетајући се са сином својнм Душаном и зетом Владимиром Вуковићем свештеником из Каћа, наирасно ударен каиљом у бб-тој годиии живота свога! Изненадна смрт онште љубљеиог нам иротојереја Лазара, беше брзојавно јављена околннм свештеннцнма и општинама, који из љубави према свомс сабрату и старешпни, иохиташе да милога покојника до вечне куће му одпрате. Тело нокојника донесоше у св. храм носле одржаног спомена у кућн му — парох осечки Јован Јаношевнћ, протојереј и умпровљени професор богословије рељевске. Филип Милошевпћ, бршадинскп нарох Петровпћ п капелан Душан Поповић п то, у недељу 9-ог јула пред св. литургију. Тога дана по подне до 4 сата, када се је опело над покојниковпм телом одпочети пмало, беху у св. храму већ околнп свештеннди сакупљенп. а нанме: протојерејн: Теодор Мпковић трнињскп парох, Илија Перкаћанскн вуковарски иарох, Филин Милошевпћ, н пароси Јован Јаношевнћ осечки, Мплош Рајачић и Душан Магарашевић даљски, Александер Ионовић будимачски Јован Тркуља мирковачки, Ћнрић Младен допсински, Ђурић Урош винковачкн, Папрић Милан тењскп, Петровић Мпливој бршадински, Протић Драгутпн боботски, Мншић Лазар иачетински, Магарашевић Јован чепински, Поновић Сава негославачкп, Бугарски Тривун лазанскн, Поповић Ипкола бановачки, Велендери11 Стеван белобрдски, Кумановић Стеван ердутски, јеромонах Вариава адмнн. верскн и катнхита осечки ђакон Живановић. Покојник је омнљен био у браће своје свештеника, а тако н у становннштву осечком, као што сведочи и то, да му на погреб дођоше и до вечне куће га отпратише: изасланици велеславне жуианије вировитичке, на челу са вел. жунаном грофом Пејачевнћем; изасланици кр. судбеног стола осечког, виспконречаснн госп. Машнер са римокат. свештенством, официрски збор, кр. финанц. равнатељство, кр. кот. област са својпм предстојником, кр. порезни уред, застунство града Осека са својнм главарима, учитељски збор осечкн и многи учитељи из околине; ватрогасно друштво осечко; а при опелу појало је невачко занатлнјско друштно осечко. Пред свршетак опела изговорио је преч. Јов. Јаношевић парох осечкп сљедеће слово: Тужни зборе! Смрт, која је, по неисказаној божјој нремудрости и неиспитаним његовим намерама, намењена старим и младим, великим и малим, богатил и убогим, силннм и немоћним, царевима и најпростнјим војнпцнма; смрт, која не нита, је ли човек посвршавао све своје овде на земљи послове, који су му одређеии. п је ли се приуготовпо на далекн пут, са кога се никада више повратити неће, — уграби нам, ево, нзненада по својнм годинама још снажна, но умној снази за рад још способна, но свом богатом нскуству ваљана раденпка у винограду Госиодњем; уграби из средине наше српској црквеној општинн ревнога свештеника,

свештенству — нрпмернога друга п старешину, грађанству — врлога суграђаннна, сунрузи — верног друга, децн — иремплог родптеља. Једном речи: свештеника осечког и администратора вуковарског иротонрезвитерата, иротојереја Лазара Поповића, међу живнма внше нема. Рука Свевишње а избрнсала га је пре два дана нз књиге жпвих овога света и уписала га је у књигу умрлпх. Ово тело, што је дојуче одало, радпло, о свему потребнож се старало, лежн ево пред нама укочено, ладно, неиомично; уста, што су до јуче славу п хвалу Богу узноснла н на паству своју благослов божји призивала, замукла су; руке, што су до јуче своје духовно стадо благосиљале. мирно почивају на ирспма мнлог нам покојннка. Сав његов рад, сва његова брига, овде на земљи, довршеип су. Он данас иде пред вечног и праведног Судију, пред кога ћемо и ми сви у своје време доћи, да даде Богу „Цж^ктх" за сав рад свој овде на земљи; да положи Богу рачун о прпмљеннм талантима, те да н он као верни слуга божји чује оне радосне и утехе нуне речн небеснога Оца: „добрн н верни слуго, у малом сп ми био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господа твога"! Да, мили наш иокојник оетавн ова), пун беде п невоље, нун гуге н жалостн свет, н пресели се у обитељи Оца небесног, ид'кже 1гкстк во/гкзнк, нн нечалк, нн коздмрнп, но жнзнк весконечндА. Лазар Поповић, нротојереј и нарох осечкн. н администратор протопрезвнтерата вуковарског, родио сс Ј с У Грабовцу, у Срему, год. 1830. По свршеним гимназијекпм наукама у Карловцима н Загребу и богословским у Карловцпма, руконоложен је год. 1855. за капелана карловачког, у ком је својству служно једну годину дана; као војничкн свештеник служио је- у Петроварадину дванаест годнна, а најпосле дошао је у Осек за нароха год. 1868., гдеје до смрти остао. Покојни иатријарх Герман. уважавајући његов рад и као пароха и као адмпнистратора протонрезвнтерата вуковарског, одликовао га је год. 1883. узвисивши га на степен протојереја. Наш мили покојник био је мирне нарави. У кући благ и кротак, био је узор супрушког живота; нородицу своју љубио је до самопрегорења. Свагдашња му је брига била, да усрећп децу своју, теје то и дочекао Са мирном душом н нуннм уверењем може данас у црну земљу лећи, да је нснунио супрушке и роднтељске дужности у онолико, у колико је то могао. Као свешгеник и старешина свештеника овога протоирезвитерата бпо је врло савестан, и занста је могао сваком свештенику у сваком ногледу за иример послужитн. У опхођењу са својим милим парохијанима, које је љубио љубављу заиста правога пастира и оца духовног, био је благ и смпрен, предусретљпв и свакоме приступачан. Коме је год могао испунити оно, за што га је ко молио, он је то радо и усрдно учинио. Свагда би се радовао, кад је коме што добро учинио ; неправде није трнио, увреде је радо праштао.