Српски сион

С тр . 484.

В р. 2§.

Ето примерка науке вере, по ком бп се можда и тадања Српчад поучавала у својој вери прадедовској, ето добра, које је пружао тадањи ратни савет у Бечу Митрополиту Мојсију у Београду. Овакову милост дакако да није могао примити Митрополит и тако се није жеља његова испунила. Год. 1751. Митрополит Павао НенадовиЛ наставио је дело Мојсијево, јер је и он тражио да му се дозволи, да о свом трогаку оснује срнску штампарију, али му је Славонска осечка влада одредила, да такову штампарију подигне у Осеку. Митрополит се није могао задовојбити оваковим одређењем и моли поново, да се српска штампарија дозволи у Карловци или манастиру Раковцу, јер би било много незгода, кад би се књиге у Осеку гатампале. Овој се молби задовољи ал тако, да се све књиге морају прво у Беч слати ради цензуре. Не прође ни годину дана, ал стиже нова наредба, да се у тој гатампарији морају гатампати књиге, које су и за унијаше. Овакове наредбе и овакове препреке не дадогае да српска гатампарија и отпочне своју радњу. Место српске гатампарије у Карловцима подиже се гатампарија на „грчком, илирском, српском, румунском н јерменском језику у Бечу". (Позната Курцбекова штампарија.) Дакако да се и с том штамнаријом наш народ није могао задовољити, јер није била према сврси и потребама народним, па је за то и опет 1790 г. наш сабор у Темишвару тражио, да се оснује гатампарија у средини народа. Ту гатампарију беше до душе одобрио цар Леополд 1791 г., ал она не проради у Карловцима, него је место ње наставпла Курцбекова. штампарија своју радњу а у власнишгву познатог српског родољуба Сшевана НоваковиКа, који ју је уговором од Курцбека примио с повластицом прво на 4 а после на 15 година. Тај родољуб српски утрошио је које на штампарију, које на издавање књига 80.000 фор. из свога иметка. Разним неудаћама није се та гатампарија могла одржати, те је на поелетку била продана и сједињена са кр. универзитетском штампаријом пештанском. Тако ето опет не даде срећа, да се подигне онакова гатампарија, какову су желели и српски Митрополити и наши народни сабори. Међу тим у овом веку се већ све впше умножавао број штампарија и туђинских па и сршжих које беху својина иојединаца, а ови дакако гледаху, да штампајући књиге за гаколу и народ подмире своје трошкове, а сувигаак да иде у прилог њиховом личном пметку. И Карловци су добили такову гатампарију 1848 и 1849 год., која бегае својина Данила Медаковића, познатог српског књижевника. После његове гатампарије Карловци су онет остали без такове корисне радње. Кад је 1854. г. Патријарх Јосиф 1'ајачиК издао познати проглас на народ, није у њем изгубио из вида и велику потребу српске гатампарије. У ту сврху рекао је ово: „Ја мислим да нејма ни једног просвјешченог Сербљина, који не жели да са нашим свеучилишшем буде скоичана народна и церковна књигошчатња с њеним осшалим сшрукама. Овај је иредмеш тако важан, да се без њега ни крочиши не можемо. Он нам је нуждан иренуждан, али (1е биши и корисшан; јер 11е нам велику часш расхода иокривати. Наша шчатња треба & више великих соба, сала и магаза; а требаши Ке и обиталишча за Директора, фактора и счешоводишеља и друге особе. Са иечашњом скоичана биши Ие иродаја књижевна; и она Ие требати неколике собе. Није наше намјереније иечатњу, као што -је державна иечатња у Бечу, или Хссзина у Прагу, но само таку иодигнути, у којој Ле се СВв Сербсне И церковне наше, а и туђе за нашу иошребу књиге с малим трошком, него игди на дригом мјесту иечаташи и за мању цјену него игди продавати. Перва такове иечамње иниструкција треба барем 12 до 15.000 фор. К. М." Жеља се Патријархова испунила, јер је 1858 г. подигнута у Ср. Карловцима „ Тииографија Мишроиолитско-Гимназиална " која, је 6. априла исте године свечано отво[кна. Том згодом написао је директор Типографије Јулијан Чокор, Патријархов синђел и пригодну иесму, у којој истиче и узноси значај такове културне појаве у Карловцима и узноси име патријарха Јосифа као Мецената. Штампарија та радила је до 1865 г. издавши приличан број књига, које су и данас