Српски сион

Отр. Г )00.

К р. зо

оду свом небесном, У том грозном и ужасном стању душевног ропства, људи су се колебали измећу добра и зла, врлине и порока, истине и лажи, правде и неправде, док најпослије, без вјере и Г>ога без икакве мисли водиље и најкашње не би подлегли гријеху, и у гријеху сваком безакоњу. И ко је добар био и добро чинио, није знао, зашто је добар и зашто добро чини, кад је очима гледа, ђе добри страдају и пропадају а зли и опаки брче п напредују. Биједан и јадан био је живот људски на земљи. Сретан и задовољан није био нико: ни богаташ, који је живио раскошно и небесно, нн сиромах, који је муке мучио. Тврда и камена срца био је свијет. Ниђе аилости, ниђе милосрђа, на ни у родитеља прама својој дјеци, ни у дјеце ирама својим родитељима. Сакату и неразвијену дјецу смицали би родитељи сами с овог свијета, а тако исто дјеца своје родитеље, кад би оетарјели и изнемогли. Живот се људски мало цијенио. Ако је умро господар, који је имао робова, жнве би робове с њим у гроб закопавали; а закопавали би и живе жене уз своје мужеве, само, да иза њих не остану. Еванђелском својом науком устукнуо је Си н Божјп гријехе и безакоња људска, а животом својим, својим чудесима, својом смрћу и васкрсом својим — као Богочовјек — показао је људма нраво њихово оиредјељење: Засвједочио, да се људи рађају, живу п умиру, да опет оживу за вјечити живот. II кад је свршио дело, на које га је Отац његов небесни на земљу послао, — кад је сваком без разлике стања и сталежа, пола и узраста изложио дужности и према Богу,Отцу и Творцу свом небесном и према л>удима као својој по Богу браћи и казао, што све и богате у свили и кадифи, и сиромахе и ликом опасане с ону страну гроба чека, вознесао се опет к Отцу свом небесном. Он је отишао, ал је иза себе оставио своју цркву и у цркви пастнре и учитеље црквене, да наставе дело његово — да пшре но свјету славу Божју међу људма на земљи, црква Христова, топила се у крви . својих мученика исповједннка, и проповједника, и вршила је заповијед небесног учител.а свога. Она је ширила а и данас шири но свијету вјеру у Бога, учила а и данас учи, да без Бога и помоћи Божје надају и нронадају л.уди и народи. —

Црква Христова ио еванђелској науци унућивала је — а и данас унућује млађе, да поштују старије: дјеца отца, а подчињени власти, да поштују н да им се у свем покоравају, без чега нема добра, среће, напретка ни у кући међу чељади, ни изван куће у цркви, оиштини и држави. Покорност је први услов благостања и среће људске, а самовоља готова невол.а. Црква Христова проповиједала је а и данас проповиједа: мир, л.убав, слогу — свима и сваком, а особито оцевпма и матерама да с неслоге и омразе њихове не кваре се дјеца, не трује се свијет, Разузданости, и бестидности сваке руке, стоји и стајала је она на пут и нреиоручивала вјерност супрушку, да се не множе безакоња и непоштења на земљи. Она је налагала — а и данас налаже, да ближње своје у бедп н невол.и помажемо: своје чувамо, у туђе не дирамо ноштеним трудом себе и своју обитељ издржавамо, криво не мјеримо, вјере не газимо, задану ријеч држимо. посуђено враћамо, ником за л.убав лажно не свједочпмо, никога не срамотимо, опадамо н не клеветамо, па ни у срцу нашем не иожелимо. што се с Божјом вољом и л.удским поштењем не слаже, II христијанство је нреобразило свијет. Оно га је ирепородило. Вјера у Бога снојила је људе с Богом, н прибавнла им је милост Божју, какву су л.уди имали прије гријеха. Вјером у Бога, гледају људи оца свог небесног, с ноуздањем у помоћ његову као што гледају дјеца свога отца. — .Ђубав христијанска здружила је и с братимила је људе: Она је топлотом својом стонила и згријала тврда и камена људска срдца п пробудилд у душп људској осјећаје чисте и свете, да христијанин прави и побожни — у миели, а камо ли језиком и делом не ће увриједити брата свог рођеног н и какву му неправду учинитн. Хрнстијанство је науком својом еванђелском лијечило а и данас лијечи људе од норока и рђави навика. Оно је покретало људе и данас покреће на добра и богоугодна дјела, дизало п диже: разборите н добре господарч}, иоштене вриједне и в.јерне слуге, врстне грађане, савјестне чиновнике, да, законе и правице без мита и нодвале кроје; власнпке и господаре земл.е, као отце, етараоце и добротворе народа евог, Ум људски није створпо, а не ће ни створити закона н уредбе, која би чувала и брани-