Српски сион

Стр. 548

,СРПСКИ сион. и

Вр. 33.

У нашем тигшку, и у оиште у нашим кн.и гама црквеним редовно-недељна јеванђеља амају велику кажност; та се јеванђел.а Јвек читати имају, и редак је то случај, да се јеванђеље редовне недел,е не чита, да ,,рАДХ шд-кли и>стаки/г.{ТСА" Ни јеванђеље пресв. Богородице, К( *Ј а Ј е „ЧЈСтн-кишаА хер8кТ-их и с/мкн^киишл еезх сравнбЖА серафиих" не искључује јеванђел.а редовие недеље. — На кад то знамо, онда нам и одвише чудиовато и загонетно долази, да су редовно недељна јенанђеља у грч. типику и другим грч. књигама црквеним од мање!' значаја,

од мање важности, тако, да сто и јеванђеље св. отаца 7. сабора — искл.учује јеванђеље недељи реда! И чудећи се томе, морамо да се запитамо: на зби.т.а; од кога је руска црква и иаучпла тако врло ценити и уважавати редовнонедељна јеванђел.а? Зар не од своје матере грч. цркве, од које је веру и верске књиге, па — дакле — и јеванђел.е и типик нримила? Или је зар кћи у цењењу и уважавању редовно-недел.них јеванђеља претекла и надвисила матер своју ?! (Наставиће ее.)

ПРОПОВЕД О ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ.

Кадаје ХристаСпаситеља један законикупитао, која је највећа зановест у закону, он му је одговорио : Ћ Љуби Гостда Бога свога свим срцем својим. свом душом својом и свим мислима својим. Тоје ирва и највеКа заповесш."* Реч је овде о љубави према Богу. Да видимо у чем се састоји та љубав, која треба да је наша нрва и најнреча дужност. 1. Често сећање на Бога је један знак љубави нрема највишем бићу. Зар не мислимо често и радо на пријател.е које њежно љубимо ? Како нам је дубоко у срце урезана њихова слика! Како нам сваком приликсм она искрсне пред очн душевне! Како се поглед наш дуго зауставл.а на тој милој слици ! Најмања сличност нодсећа нас на њихов лик, глас, разговор и дела, на њихове одличне црте и особине. Ове нас мислн често отргну од најважннјег посла, и слатко нам је њима се забављати. Тако исго осећа и онај благочестиви Хришћанин, који више свега љуби Богп. Он често радо и с правим уживањем мисли на ово љубави најдостојније биће. Ове се мисли саме рађају у души његовој у свакој нрилици и на сваком га месту прате; оне су прп сваком послу и труду његовом и при сваком уживању и радости, при сваком болу и уздисају. Јер, куд год макне оком својим, свуда налази на јасне трагове мудростп н доброте свога Сгворитеља, све га опомиње на величанство и савршенсгво Творчево. У свакој иојави, великиј као.и малој, видн он нрст божји; и добро и зло дели њему једна

* Јеван. по Матеју гл. 22, ст. 37, 38.

рука, рука божја. Ако му послови сретно испадну за руком, ако има радост какву, он Богу, као нзвору ових добара, благодари. Ако му трудови на јалово прођу и плодом не уроде, ако га јади и незгоде бију, он опетБога тражи, да му он срце унокоји; у његове руке предаје судбину своју, у његове руке предаје судбину своју, од њега изгледа. помоћ и утеху, 2. Ј1 ,аље се види, колико ко љубп Бога и но томе, како полази цркву и слуша службу божју. Како се радо разговарамо са својим милима и драгима! Како нам срце жуди на састанак с њима, кад их дуже време не видимо ! Како нам слатко пада, кад можемо нред њима да отворимо без устезања срце своје, и поверимо им најскрлвеније мисли и намере своје, кад можемо да ноделимо с њима радост и преполовпмо тугу ! А зар човек који љуби Бога не тражи њега? Зар му није стало до оићења с њим ! А како да онћи човек са овим највпшим бићем друкчије него слушајући и читајући свете речи његове, молећи му се и одавајући му дужну хвалу како у његовом дому тако и у свом п на сваком месту. Њему је све то милије н драже него сва угађања телу и чулима. Љему чини свету радост, кад срце своје може да изли.је пред Богом, да му он олакша терете и извида боле, освети снагу за. савлађивање зла и за трпењо сваке невоље; да га задане новом вољом за испуњавање дужности. Он не познаје боље забаве него слушати или читати речи божје. У светим књигама, у