Српски сион
Б р . 63.
„СРПОКИ СИОН."
О тр . 549.
т
којима је воља божја откривена, находи више светлости и мудрости. више снаге и утехе него и у најизврснијим књигама људским. Из њих он учп нознавати мисли, намере п вољу божју, те му закони вншњега долазе драгоденијп него сребро и злато свега света, слађп него мед и шећер. 3. Још се љубав према Богу изражава у тежњи, да се слави, штује и велича име божије. Да ли нам је све једно, кад нам наше миле и драге клеветају, кад пм у образ дирају, кац умаљују и ниште дену најплеменитијим делима њиховим ? Или зар нам није мило чути, кад се њихове заслуге признају, и леие особине дене, њима досто.јно поштовање одаје и кад се хвалом уздижу ? Зар нисмо свагда готови да их бранимо и правдамо, кад их лажљива уста из зависти или пакости неправедно нападају ? А зар човек, који искрено Бога љуби, не осећа тако исто нрема узвишеном предмету љубави своје? Зар ће остати хладан и равнодушан, кад ко год дрзне да у охолости нохули путеве и дела бож а и свето име његово каља и на зло употребљава ? Зар богољупда неће срде &аболети, видећи, да људи од Бога отпадају и клањају се идолнма? Зар се неће с друге стране зарадовати од свег срда кад види, да расте број истинитих поклоника божјих, и да се множе праведници а грешнидима да се и траг губи; кад види да се влада истине и врлине и страха божјег шири и утврђује над срцима човечјим? Зар му, дакле, љубав према Богу неће и сама сваком нриликом име божје славити, страхопоштовати и величати! 4. Даље со истинита љубав према Богу огледа у вољној и неограниченој послушностн његовим заповестима. То је најбитнији знак те љубави. У ирироди искрене љубави лежи ова белега. Јер, пада ли нам на намет да времо и срдимо оног човека, кога њежнољубимо? Зар нам ни.је много стало до његове љубави и наклоности? Стаје ли нас много труда да се нрођемо свега онога што се противи вољи његовој ? Пада ли нам тешко, да само оно чннимо што је њему угодно? Не. Тако исто стоји и са љубави ирема Богу. Јер зар не би значило варати и себе и лруге, кад би се издавали да љубимо Бога, а кад би газили његове заповести и служили греху и нороку? Та сви знамо, да светост божја мрзи на- зло и да он од ирестуиника II злих људи одвраћа лице своје.
Свпма је нознато, да он еамо истину, нравду и врлину воли, „Љубав је божја да заиовести његове држимо. а * Ко љуби Бога, тај вољно слуша глас заповести његових н савете његове радо прихваћа. Њему је милост божја што и живот. Он гледа, да ли се дела његова и намисли слажу с во.ђом божјом, а не осврће се нд,,ону страну. камо га телесне жеље вуку. Он ће радије ирегорети све користи земаљске, него што ће се огрешити о" вољу божју; он ће пре доћи у сукоб са целим светом, него прекорачити божју вољу. Она му је правило живота и владања. 5. Даље се огледа љубав према Богу у томе, да ли ко и колико жуби ближње своје. Права љубав тежи, да се излије на љубљени предмет илн лице, да се на делу покаже. Ми смо сретни, кад нам се иружа прилика да учинимо добро онима, које љубимо, кад њиховој срећи можемо ма чим доиринети. Но ако њима није потребно наша помоћ и наше услуге онда љубав преносимо на оне, који с њима у свези стоје. Бог .је узвишен над свима потребама. Ми не можемо његову савршенству и блаженству нити штогод донринетн, нити одузети, нити му дати, што он нама пре тога ниједао. Па кад њему не можемо учиниги, јер не треба наше помоћи, он нам свету.је да при богатству овога света не затварамо срце своје од добрих и честитих, али од нотребних и невољних, који су тако исто чеда његова и на себи носег лик божји. А казује нам, да ће свако, ма и најмање доброчинство, ма и најмањи дарак пружен њима сматратп као да смо њему самом учинили. „Ко каже да луби Вога а мрзи на брата свога, лажа је, јер ко не Љуби брата свога кога види, како може љубити Бога, кога не види"". 6. На послетку ко искрено љуби Бога, тај чезпе за небом, тај тежи к Богу. 'Гешко нам је кад нас судбина растави од наших драгих, или кад од послова својих не можемо да смо увек уз њих и с њнма, онда нас непрестано мори тежња за њима и срце нас вуче к њима. А тако се осећа и праведник овде на зем.љи. Везе, које га везује за земљу, не даду му, да се Богу нриближи, да се бави небеским и духовним стварима. Њега тиште ови окови. Мислећи' како је далеко од Бога, како магла грехова његових заклања милостиво лице божје, он све своје жеље и мисли * I сабор. посл. Јов. гл. 5. ст. 1. 3. ■—