Српски сион

С тр . 582.

„СРПСКИ СИОН."

сходне за обуку у срп. нар. основним школама и иошто је Високосл. Школски Савет у Еарловдих нашао, да у ту сврху најбоље одговара стручним дрквеним лидима сачињена „Жлл<1А КдтакасТА" издана сри. манастирском штамиаријом у Карловдима 1895 (дена 20 новч.), која је са горњега разлога и благослов Његове Светости патријарха Георгија получила — то је Високосл. Школски Савет у седниди својој од 3. (15.) августа 1895. поД бр. Ш.С. 242/187 ех 1895. исту „Малу Катава-

сију" за школску књигу одобрио и проиисаа. Усљед тога се упућује сл. м. школски одбор, да исту књигу у иодручним му школама у смислу нове наставне основе као школску књигу за учење текстова и за дрквено појање почетком 1895/6. школске године уведе, а до сад унотребљаване Катавасије из употребе изостави. У Новом Саду, 1. (13.) сбптембра 1895. Герман ОпачиЋ с. р. Епискоц.

Рукоположења. Његова Светост, нреузвишени госнодии архи- руконоложити : ји 1>акона. а 28 и. м. за нреевитера, јепискотг и митрополџт кнр.иншчки, ттатријарх и доделитн га, на молбу виеоконреосвешт. г. еиисриски, Георгије ЂранковиИ, благоизволио је 27. скопа темишварског Никанора Поновића, братству августа о. г. монаха беочииског Серафима Рајковића манастира Бездина.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО, кх. единаго Вога. 0 том тако старом и преважном догмату, 1 докаже, не могу и иећу у њега ни да верукоји таку моћ има, ма да их је врло мало јем".— А кад би ко држао да би се могло који би се усудили да га одбаде, ставл,а ' навести доказа и :!а небиће Божије, и кад се у тако званој филозофској науци, а че- би тима доказима веровао, онда би то био сто и у нрактичком животу насунрот ате- догматичап атејиза.н , богоодрицање; но јизам, дејизам и пантејнзам, и ако све три ова врста атејмзма, није никад пи била ове ФилозоФеме као атејистичке означнти у стању повући за собом какав повећи

морамо. Речју атејизам, која долази од грчке речи: аЗ-вод, означава се таково гледиште на свет, које не признаје Бога, дакле безбожнишшво. Ко пе признаје Бога, т. ј. ко не верује у биће Божије, тај већ тим непризиавањем и неверовањем исказује и ако ташту, али ипак веру своју да идеја о Богу, коју сваки разум човечији нознаје и која, је човеку урођепа. не одговара истини и реалности, већ да је уображење или Фантасија. Филозофи , који се тим пред метом врло радо баве, нзносе иам више врста атејизма. Они који веле да просто нема довољно доказа за биће Божије, пазивљу се скеитаичким ашејистама. Присталиде тог скептичког атејизма веле од ирилике ово: „ја бих врло радо веровао у биће Божије; али ношто се исто не може доказати, то остајем у сумњи; а док се ие

број присталица. Светски учењаци разликују даље теоретичко и практичко безверје. У првом случају пориче се само објектнвна реалност идеје о Богу, а иризнаје се закои о моралу (који одвојен од Бога наравно да не би никад стекао иризнање човечанства) као регулатив нашег живота и иаших тежња, као идејал коме се дужан сваки човек нриближавати. — По практичком нак атејизму ни сам тај морални закон не сматра се као нужна унутарња идеја за разум и светски поредак; он није ништа друго него нека нромепљива нредстава, која је постала и поникла услед васпитања и социјалпих одношаја, или — шта више — и услед грађанских иаређења Овај нрактички атејизам полази увек са становишта материјалистичког, или му је исто макар унутарња основа, која пориче и пеће да зна