Српски сион

Б р. 35

„СРПСКИ СИОН."

С тр. 583.

ни за какав идејализам. Са овим иоваковим назорима тако ее често сусретамо, дабис иравом могли закључити да теоретски атејизам управо и не ностоји већ једиио ирактички. До њега се долази постененим удаљавањем од Бога и безбожништом, пак опда коначним напуштањем идеје о Богу у свему и свачему. Ми га наилазимо и код људи који у теорији не норићу биће Божије. Ти л>уди избсгавају така нитања, јер и сама номисао на идеју о Богу буни их у уживању иа која их вуче материјализам и анимализам њихов. Они у теорији ие хмисле о 1>огу, а у иракси су нрави безбожници; али кад би такови л.уди хтелн бити искрени, оии би морали признати да их пеки унутарњи глас, од кога често и застрепити морају, опомиње на биће Божије. Где год и кад год неморална чувственост иреотме маха, ту мора избити и безбожништво на повришну; то севиди јасно из живота у старом класичном добу, а особито нам то јасно доказује покварени перијод времена нред великом Франпуском револупијом. Но и сами философи без обзира на учење о откривењу, теше нас ииак тим уверавањем својим, да оно време у које би нам било теоретски или практички атејизам онћенитошћу и дуготрајношћу својом загрозити могао, — нигда наступити неће. Дејизам (или Тејизам) нротивност је од атејизма; њим се у етимолошком смислу означује вера у највиши и крајни узрок свега, вера у вечити закон за све што је материјално, вера у духовни и наравствени поредак у свету. Но да би се показали да су попустљиви према „општем обичају", називљу и филозофи суштаство те своје спекулације — Богом Шта више они му придају и својства лепоте, доброте, племенитости и узвишености, па чак му, макар из аФектаниЈе, указују и неко особито ноштовање; али да признаду једног, живог личног Бога, који стоји ваи и више света, — то никако. Мећу њима има и такових који иду још нешто мало даље, па верују да такав Бог и светом управља, али не признају никако, шта више с презиром се изражавају о откривењу којим се Бог јавио човечапству, тражећи основа

вери својој једино у своме разуму и носматрању ирироде. Дејизам је доспео најпре у Инглеској до паучне системе У наше је време нродро у велико већ у све слојеве народне. Данас ћемо чути где и нрви и иоследњи, богат н сиромах, образоваи и необразован, мушко или женско. шта више и сама деца ће се направиги важна на рећи: „јест, има Бога, у то верујемо, јер га мора бити ; све пак остало је бајка и измишљотина удешена за глуп свет." Пантејизам (свебоштво) је реч грчка којом се означује оно филозофско учење,по коме је Божанство и свет (т. ј. упиверзум у својој сушноети) једно и исто; нантејизам је дакле вера којој је васијона Бог.*) Ми рекосмо „вера" и ако је против здраве памети и замислити човека који би могао веровати да учип може бити уједно и узрок, створено уједно и творап, да је оно што се ио вечито непроменљивим законима управља, уједно и сам свој управљач; укратко речено : да божанство није ништа друго него сами материјални универзум Па при свем том бијаше и у старом и у средњем па и у новом веку има ФилозоФа који проповедају пантејизам, а имађаху и нристалица. У наше доба особито је чувен Фајербах. Данас имамо две врсте пантејизма. По првој је свесветска сунстанција сама по себи бесвесиа (па ипак је Бог!) и тек је у човеку дошла до свести. Према томе би било управо човечансшво — Бог. Друга пак врста. ове доктрине вели да осим и извап човека има у свемиру још неко развијање самосвеети, при коме човечанство тек као неки потчињени уд општег организма има удела. Кад би та група пантејисга хтела к себи доћи. она би се морала придружити оном религијозном друштву које верује и исиоведа да највиша самосвест у свемиру није то што се и назива свемиром, већ божансгвени Творац и Владалац његов, коме човечанство у постепеном узвишавању своме мора тежити, што се онет једино Хришћанством иостићи може. Хиљадама година занимаху се највећи *) Нозитивни поЈштејизам (многобоштво) језичнички, не надази више приетадица међу Фцлозофима новијега доба