Српски сион

стр. 6^6.

„Српски

в р . 41.

очигледна смрт, неминовно морално самоубијство. Народи у такој слободи губе се, изчегавају, јер у тој слободи неиа гаранције за моралне услове, без којих нема онсганка ни човеку. ни народима Народи у такој слободи .пронадају, ако ју приме, ако се на њу узлакоме, ако је се не одрекну, ако је не одбаце. Пропадају, ако немају никог, да им таштину и горчину, опасност и кобност таке слободе предочи; ако немају никог, да их спроведе кроз заносни шум и нримамљиву опасност те слободе. Пропадају, ако немају никог, да им упали лучу свеглости која ће их спасти, извести из пустиње искушења А зар је наш народ без свију тих пријатеља?! Није. Свештеници српски. у вашима је рукама луча небеска. Високо је држите, да ју народ увек види, да ју иикад.из вида не губи, да не губн комнас живота и борбе своје; јер ће без тога комиаса залутати п разбити се о гребен искушења која разваљеном чељушћу зпјају на њега из шпиље слободе безверја. Луча та небеска свето је Јеванђеље, наука Христова, чији су аностоли и проиоведннци н наши свештеници. ^ —— " Јеванђелску науку ширитн, животом и делима ју својим потврђивати, то је данас нај јачи штит, којим ће пастири народа заклонити народ свој од опасности, ко.ју у себи носп л.удско право безверја; којом ће му иретити разне заблуде слободе вероиспоБедања. Понављају се времена очајне борбе за светињу п истину јеванђелске науке Враћају се времена, да Хришћанство и његово правослпвл.е само собом а кроз своје проноведнике осваја свет. Долази доба, да црква својом божаистве-

ПРОГТОВЕД О БОРБАМА (НО рЈ „Прочн ж< Л10А, во.члктанг« ко ГдФ н вх д(рждк г к К(|-клостн кг«'" ( Еф . \'1. 10). Благочестивп Хришћани ! Погледајмо ио свету овоме, иогледајмо на л.уде, који живе у њему, и видићемо, да многи, као неразумна деца, проводе жнвот свој од данас до сутра, не водећ здрава рачуна о њему.

ношћу, својом моралном снагом ствара и оспгурава сама себи опстанак. Време је, да побожном трком у добру сваком привучемо светпњи цркве Христове и чистоти православл.а иоверени нам народ Доба је очајне збиље, које тражи чистоту и ностојаност вере, самопрегбревање љубавп, непрестанп, одважни, одлучни, неуморни свагдањи рад, на нрвом и најсвегијем месту оних, којима је благодаћу св. Духа, од Бога и цркве Христоведанавласт и предана дужносг, да чувају Христову цркву и спасавају поверене им душе Опасносг је велика, тим већа и одговорност нашега свештенства. Наше ће свештенство све то увндети. Удвостручиће снагу своју, раишриће груди народу своме, светлиће му животом, нретходити примером, учиги, храбрити и соколиће га на свакоме кораку. „Тдкш дл проск'ктнтсА ск'кт-А ваша пјндх челов^ккм и да кндатх клша докрЈА д"кла и |цкчлдк/лтх Оца кашно иже на НЈкеск\х". То је снага, којом ћемо најсигурније војевати протнв безверја; то је снага којом ћемо победити Тако ћемо, браћо свештеници, испунити свети позив свој. Тако ћемо сачуватн душу, тако ћемо спасти цркву и народ. Тако мн, а не иш^ато-калш.ћ е др уги. Сваки зна своју дужност. а не било му просто ако ју ие изврши. Ннаће своју дужност школа и учигељп; наша књижевност и јавна штачпа, цела наша интелигенција. А народ наш, а ми сви скуиа? Једиу дужност имамо заједничку, а таје: дарове који нам се нуде у златној чаши безверја отровног, — не примати, одбити, презрети,у име прошлостл и у име будућно<ти своје, уиме мпра, спокојства н спаса душа наших и опстанка свога народа. ЈеремиЂ.

У ЖИВОТУ ЧОВЕЧИЈЕМ. ском). него мнсле, да је живот једино за то, да се у њему, док се може, ужпвп. Сматрају овај живот као неко игралиште, !;ао иоље, посејано самим цвећем, а међугпм ушн су њихове оглувиле и срце им је отупнло за речи св. ан. Павла, које сам вам напред истакнуо п којима оиомиње људе. да пазе на живог свој у коме