Српски сион

Бр. 41

„СРИСКИ СИОН."

Стр. 677

се сваки час могу спотаћи, лепи образ Божији — који је на њима — окаљати, и тиме гњев и осуду Божију на себе навући. Човек мора добро на себе н на свој живот да пази, јер — као шго каже св. ан Лавле — он мора непрестано да се борн са духовима иакости и управитељима таме овога света (Еф. "VI. 12.) па с тога са речима: „воз» /моглнте . . иш/нцктгА кв кга и>р8ж'1А Во жТа гакш возл101ЈЈн кал1х статн против8 коз= 1нл«х дТаволскњих" и ономиње људе. како треба да живе, каквим оружјем треба да се наоружају, да би могли „вх денк лкггх нротивитисА и кс/Л сод^к/лвше стати". (Еф. У1. 13.) Па шта је то, иротив чега човек има целог века да се бори ? Каквн су ти неиријатељи његови, чије нападаје мора човек да издржи, спрам којих мора добро да наоружа своје душевне силе, па да не подлегне нападајима њиховим, којн би га упропастили не за дан два, не за годину, не ни за цео живот земаљски, него за цео живот, кога човек има да проживи с' оне стране гроба н који је вечан. Највећи непријатељ човеков лежи баш у самоме њему (човекЈ 7 ). Борба са самим собом, са својим наклоностима, жељама и страстима, јесте највећа борба, коју човек нма да издржи. веков, који га гони да ради нешто н против здравога разума, нешто — што нам сама савест наша говори, да ннје добро, да ћемо сами себе унропастнтп „Ми неможемо делати оно што хоћемо — вели бл. Августпн — јер наш непрнјатељ живи у нама самима", а св ап. Павле — тај најсветији муж, узор Хришћанске ревностп и живота — увиђајући тог ненријатеља човечијег, овако вел.и маломе алн верноме и миломе стаду своме: ,.по духу ходите и жеља телесних не извршујте, јер тело желп нротив духа, а дух против тела; а ово се противи једно другоме, да не чините оно, што хоћете". Кад разум наш и кад савест наша вахтева, да постунамо нраведно, да испуњавамо наше обвезе и чинпмо добра, тада се чувствене наклоности и . жеље наше противе томе захгеву и вуку нас, да чинимо оно, што угафа нашем телу и будн у нама пријатно осећање. У сваком тренутку нашег живота, боре се наше лсеље са нашом дужношћу и приморани смо, да себе нрисиљавамо, кад желимо да одбацимо једно а исиунпмо друго. Кад нам ра-

зум налаже, да се манемо неких ноступака, кад треба да се одлучимо, тада долазимо у сукоб са самим собом и колебамо се међу истнннтим и неистинитим. Дух и чувственост, дужност и жел>е, јунаштво и кукавичлук, вера и невера, непрестано се боре у нами. Како често у тој борби благороднији део нашег бића иодлегне! Како се тада кајемо, како смо незадовољни сами собом после те борбе! Драгп 1 Хришћанн моји! Не варајте се! „Бог ее неда ружити јер шта човек посеје оно ће и пожњетп ; п благо ономе, који у дух сеје, јер ће од духа пожњети живот вечни, а тешко ономе, који у тело сеје, јер ће од тела погибао ножњети" (Гал. VI, 8.) Разгледајмо илодове телеснога и разгледајмо плодове духовнога жавота, па ћемо одмах увидети разлику између њих; видићемо, како су свете и онравдане речи светог нам Апостола. „Прељубочинство, нечистота, чарања, непријатељства, свафе, пакостн, срдње, пркоси, расире, саблазни, јереси, завистп, убиства, пијанства и т д јесу све дела телесна, дела, која ономе, ко их врши, за свагда затварају врата рајска и прече улазак у царство Божије (Гал. У. 19—21.). А које су плодови духовнога живота ? „Љубав, радост, мир., трцље.ње, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. У. 22. 28.) То су пло дови, који се добијају, када по духу живимо; то су илодови, ко,;и нам отварају врата рајска, који нас удостојавају највеће среће, највећега блага и уживања, које се састоји у гледању лица Божија. Драги Хришћани моји ! Кад тако јасно виднмо последице и једнога и другога живота, пазимо на себе, пођимо оннм жпвотом, који ће нам живота, датп. Па и кад видимо другога брата свога, да је залутао, да се одао живљењу телеснога живота, ономенимо га, помогнимо му, да не падне нод тешкнм бременом страсти, јер: „дрбга дрбга ТАги>тк1 носит« и такш испол» ните законх ХрТстова". (Гал. У1. 2.). Друга борба, кију човек има у животу своме да падржн, јеете борба са људима. Ми као Хришћани сачињавамо једно тело' и један дух, и дужни смо, као што нам каже св. писмо, старатн се, да одржимо јединство Духа у свезн мира (Еф. IV. 3.). Одржати јединство Духа у свези мира значи, удеснти свој живот тако, да никад ни с' ким не долазимо у опреку, -— ни са братом, нн са сестром, нп са пријатељем,