Српски сион

(Јтр. 679.

коју је издржатн морао, тако су се показали и Апостоли Његовп. С тога угледајмо се на Исуса Христа, началника и совершитеља наше вере и на Апостоле ТГзегове, кад се пијави у нама борба међу духом и чувственошћу. Њихов пример нека нам даде непоколебиму одважност, кад се узморамо борити са сиротињом и другим невољама, које нас у животу стизале буду. У таковим ириликама свагда треба да номислимо: кад Бог ни.је оставио те благочастиве мученике, ни нас неће оставити. Њи- ј хов пример нека улије у срца наша пепоколебнму неустрашимост н трпел>ивост, кад нас буде стизала пакост и злоба света овога. На њих треба да се угледамо, на да као они иоред свих невоља с пуном усрдношћу и ревношћу испуњавамо своје дужности и Бог ће нас заиста укрепити и даће нам победу над сваким искушењем к' злу, над сваком злобом и непријатељством људи, над свима нападајима судбе Да би могли следовати примеру Исуса Христа и св. Апостола, треба да гајимо у души нашој веру п љубав ирема Исусу Христу. Нороди ли се неиријатељство тела нротив духа, наклоности и же-Ба против разума и свести, вера нас наоружава истннокј н бјшкгс пракди; учи иас и храбри, да чинимо оно. што је сагласно са законом Божијим. Ступамо ли у борбу са неверјем и сујеверјем, са злобом, зависти. жестокосердијем и непријатељством људи, вера нас покрива и заштићава штитом својим; даје нам стрпљења, чува нас

од самопонижења, угафања људима и страху пред њнма Ап. Павле видећи, како се мало стадо Христово, — норед свог настојања од стране власти да се уништи — ииак шири, нриписује ово Исусу Христу, који их због вере н ихове чува и даје израза овог свог признања у речима: „за тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце, које су за, клање, али у свему иобеђујемо онога ради, који нас је љубио" (Римљ. VIII. 36- 37.). Посгигне ли нас зао удес, страдања и беде, са којима се морамо борнти, вера нас учн. да је садашњи живот време иекушења и нрипреме, да се наша врлина укрепи, чисти и усавршава у борби. Она нас храбрп на надање у Бога и на молитву, која уздиже и креии дух страдалника. Она нам кличе: „веран је Бог неће нам дати више искушења него што су нам наше силе јаке, јер Бог не оставља ираведника нити одвраћа очију својих од њих, него их с царевима на иресто носађу.је на вијек, те се узвишују". (Јов. XXXVI. 7.). Она нам даје ,,ишл1х спасешА", наду на бесмртносг п будућу славу. А ко нма наду, тај иде са радошћу у сусрет свакој судбнни Кад с:, ми крепимо вером у борби са неверјем и грехом, бедама и страдањима и када до краја останемо несавладиви у тој борби, тада можемо заједно са Апостолом при крају живота рећи : ,,мени је приправљенвенацправде, који ће ми дати Господ у дан онај, праведни судија; алн не само мени, него и свима, којн се радују Њ<тову доласку'- (II. Тпм. IV. 8.). Амин. Б. Д. каделан.

Е г кр$к> к ' а единаго Сога. (Наставак).

Па шта би са иначе живо и Фантастично смишљеним боговима, кад ове овако просге приче и нојмови о Богу дођоше у свет? На то нам лепо одговара Авг Николас нитан .ем: „шта би са „свемиром" („сЈае дгоб$е А11") иитагориним; са Зеновљевим: „ Ешером"] Талесовом : „ влажном праматеријом"; куд се дела Платонова: „блудеЖа (итћегсзћтсеИепсЈе) лепоша и Цицеронов : „опЛи разум" или Омиров : Јупитер; а да и не спомињемо краља и владара над свима боговима, пад којим је инак г С /ЈДба" (1а1ит) нотпуну власт имала, који

је у:! то разиоврстним страстима нодлегао, услед чега беше и нр.љав и у толнкој мери слаб, да не беше у стању ни на. небу одржати ред, а камо ли да влада по вољи пад земљом и светом!? Бог старог света нити је био Бог ни човек. Бог није могао биги, јер ијно вери самих оиих из чије је Фантисије и поникао не беше пишта друго већ ограннчена, скучена и доста нрљава моћ: исто тако не беше ни човек, јер га боли човечански не потресаху, папуштајући судбину да ради с људма шта хоће ()п бијаше нроста трупина