Српски сион

Стр. 680. „СРПСКИ

без руку и ногу, без главе и срца — као што згодио рече Варо (Уагго). А Сенека у свом делу: „Бе ргоуЈсЈепИа" пише: „шта желиш да ти учиним?" вели бежнпство моралном човеку; не бејах у стаљу да те избавим од зла, али сам ти снагу челичио у беди." — „Не бејах у стању '! каква реч за једнога Бога!! Као што видимо. нојам о Богу пао је у предхришћанско доба тако ниско да га је тадањи — посрнули човек надмашао н нревазилазио. Па човек тада и није молио од Јуиитра ништа друго, осим материјалних, чувствених блага; врлину н мудрост тражио је сам у себи. Цицерон вели изрично (у дс-лу свом: („Бе па!ига Беогит") „да од божанства могу измолити само оне користи и блага која материјалну страну човека усрећавају. мудрост пак и врлину мора човек сам у себи тражити и наћи". А Хорације нева: „Поклони ми о боже, живот и благо, а душев ни мир нрибавићу себи сам". Све то даје ужасну карактеристику митолошким појмовима о Богу, показујући намуједно грозне заблуде и поквареност у идејама и склоностима човачапства. Најпосле понизише небо далеко иснод земље, створише од њега нраво врзино коло на коме се утркиваху сваковрспе страсти и срамоте л>удске; људи су далеко надмашали богове; земља је морала пред Олимном црвенити. И Хришћансгво дођедаутаком друштву успостави идеју о Богу! А да се то постигне не беше довољно само па дух човечији упливисати ограпичивши се само на просте теорије, већ су се и чула човечија мсрала задовољити, само Божапство морало се

СИОН." Б р . 41 човечанству предочити. А у каквом стању и каквом облику да буде то ? У томе се показа премудрост јединога Бога, коме ми у молитвама нашим нринадамо. Кад је човек себи стварао Бога, имао је па уму своја чуствена уживања, на је удешавао и њега пј)ема истима, нредавши му све одуриости и слабости своје, а тиме му је уједно и пронаст оиредилио. Но Бог, који је дошао да спасе човечанство постао је верна слика његове патње и његових болова ставивши се у највећем понижењу а санајвећим пожртвовањем врлини у службу Ставимо ли се дакле иа ма које од ових становпшта видећемо даје божанство упоређепо човеку. пгга више и исиод човевечанегва је нонижепо ; али и ту иостоји велика разлика: у јазичииштву је понижено моралним дегредовањем, а у хрншћанству га видимо само но снољашњости ионижена. И у једпом и у другом случају оптерећено је Божанство гресима чевечанства; по у јазичнипггву тога ради да их благослови и сам у њима удела узме, а у хришћаиству напротив да их обустави и излечи. У нрвом случају је сукривац. а у другом жртва за грехове. Између Олимна и Голготе разлика је иста као што је разлика између земље и иеба. Прецочење те раззлике уздигло је човечанство и Богу га приближило. То је есеиција догмата о искупљењу, о Христу распетоме. Кроз тај догмат онет позпало је човечанство и други који с њим у најтешњој свези стоји а тај нам приказује јединство и светињу Божију. II дете види данас то па крсту, а и филозоф ие иалази иа другом месту. (Свршиће сс).

ИЗ ЦРКВЕНОГ ПРАВИЛА И ЦРКВЕНЕ ХРОНОЛОГИЈЕ. Ршжравља : Југ СтаниниЋ, тшрох. (Наставак).

Како је г. Р. извео и извести могао ии једтше-множину; од само једне,' 17. седхгаце Матрјеве, иаправити нуие чвти/> , одиосио три седмице, — пс :шам, ваи ако у грчком скаиаиију иије на дотичном месту сказанија — множииа, на се — можда, — и бројем иаводе и ионмснце

сномињу седмице, које се ичоетавити имају. Је ли тако у грч. сказанију, или није, — не знам; то једно знам, да сс онакав закључак, до каквога је г. Р. дошао, из словенског, иа ни из србуљског сказанија никад и никако известк ! нс може. —