Српски сион

Б р . 42.

„СРПСКИ СИОН."

сиајање архидиједезалног са ошнтим фондом. Толико са гледишта личног интереса чланова мартикуларног архпдајецезалног мировинског фонда. II. Прелазимо сада на једно мало шире гледиште, које има пред собом антерес архидијецезалног свештенства. Противницн снојења фондова, као да би хтели у своје оиравдање навести и то, да желе сачувати данашњи г;аиитал свога фонда архидијецезалном свештенству , како би га ово могло, у своје време, наменити и употребнти на било ко.је подмирење својих потреба, или га пак осигурати архидијецезалном свештенсгву, да може крај чланства у општем мировинском фонду, осигурати мировину и припомоћ својим удовицама и сирочадима и у своме партикуларном фонду. Но поводом таког образложења намећу се неизбежна два питања. Нрво, да ли би партикуларни архидијецезални фонд требао и могао постојати крај општега мировинског фонда? Друго, да ли би се сврха и оиределење архидијецезалног мировинског фонда могла изменити и како? По нашем мишљењу архидијезални би фонд (као и сви партикуларни) крај општега фонда са својом данашњом сврхом и тределењем, ностао непотребан, а у своје време илузоран и безпредметан, кад би са надлежне стране у опште дозвољено било да таким ноегане.—- •Јер, колико би свештеника хтело и могло бити чланом општег фонда са 600 фор улога, а уједно н чланом партикуларног фонда са улогом од 200 фор. ? Можда би се, узмимо, и таки нашли, али ти би били врло, врло ретки. А ради 5—10 таких чланова не би било оправдано да постоје фондови, као што не би имало смисла бити члан нартикуларног фонда са улогом од 100—200 фор., а уједно члан оиштег фонда са улогом исиод максимума од ЧОО фор. који се дозвољава у овоме фонду. Задржати, дакле, сврху и опредељење архидијецезалном фонду и даље ово, које постоји, крај општег мировинског фонда са истом сврхом, па у том партикуларном фонду имати временом 5—10, п још мање, чланова, који бн

по својим имућственим околностима могли бити чланови онштег и партикуларног фонда, значило би: десетини — ирилично или баш и добро ситуираних — свештеника ставити на расположење доходак капитала од 100 хиљада форинти; значило. би, ради десетак таких свештеника оставити сво остало свештенство н архидијецезе п целе митрополије, да им удовице и сирочад добијају много мању, па ма.њу и него што би им иначе оишти мировински фонд био дужан пружити, пензију и приномоћ, само за то, да т најбољем случају, десеторица, архидијецезалних свештеника могу са 100 или 200 фор.. већом мировином осигурати своје удовице. А је ли то била мисао оснивача архидијецезалног фонда н разлог неснојењу његовом? А допустити да до тога дође, као што би доћи морало, значило би: неколицини жртвовати целину. Те према томе, задржати сврху архидијецезалиом фонду, која му постоји, крај оиштег мировинског фонда, не би било у иншересу архидијецезалног свештенства, него у иитересу врло малог броја неколицине, и то, релативно ситуираних архидијецезалних свештеника. А то је не само нротпв интенци;е оснивача партикуларних фондова, него би то било и против свију племенитих и хуманих осећаја, против илемените и хумане сврхе мировннског инштитута, и иротив идеје, којом је тај инштитут замшпљен и оживотворен. Партикуларни фондови крај општега не могу постојати, не би се могли одржати,.,лат-г^били (ј ЈГТ вој гаГзои (ГеГге. Јер би могло и то наступити, да временом не би имали ни једног члана, јер се нови не би пријављивали, пошто би морали сви свештеници бити чланови општега фонда, те не би осећали ни потребе, нити би могли поднашати терет двоструког чланства, у онштем и мпровинском фонду. II тако би наступио случај : или да иартикуларни фондовн имају тек ио којег члана, или да немају ни једног. Па ко би сачињавао и саму унраву архидијецезалног н. нр. фонда, за чају се управу траже 12 лица. Ко бн уирављао, и ради кога, са тим фондом! Право на мировину, милостињу и припомоћ, ио штатуту фонда архидијецезалног, имају само чланови тога фонда. За то се у ошите и не може говорити о користи архидијецезалног свештенства, него само о користи архидијеце-