Српски сион

Б р . 42.

„СРПСКИ ( ИОН."

С тр . 695.

Јер наши братски и српски осећаји, јер наша Јеванћелска љубав ваљада не расте и не пада но гранидама епархија, и не зависи ваљада од разлике и удаљености дијецеза. Према томе. ако хоћемо сада нечлановима нашег фонда у архидијецези да будемо браћа, морамо и треба да будемо исто тако и у истој мери браћа и осталим свештеницима, која тако исто нису чланови нашег фонда, јер нису то могли ностати, као што нису чланови ни она наша браћа у архидијецези, која су то могла бгти, а нису хшела да буду. Ако хоћемо, дакле, са гледишта братске љубави да питање спојења свога фонда са онштим фондом решавамо, морамо га решити са гледишта, истих обзира према свима не члановима архидијецезалног фонда. Јер у овом конкретном случају не може нам бити разлике између архидијецезалних свештеника и свештеника осталих делова Митрополије. Свештеник архидијецезе мора нам бити тако исто мио и близу срца, као и свештеник изван архидијецезе. Кад нам не ба тако било, значило би да чинимо разлике између свештеника и свештеника; значило би, да нам је нешто друго свештеник у архидијецези, а друго свештеник изван ње. Значило би, да не појмимо братство, да не осећамо једнаку љубав према једнакој браћи; значило би тесногрудост, и непојимање братске нам солидарности; значило би да не знамо мислити и осећати за целину, него само за појединце у целини тој ; а то би доказивало, да немамо ширег видокруга, и широка срца, да немамо солидарности. да живимо сваки за себе, а не сви на једног. Према нашем фонду сви су му нечланови једнаки, јер на њ нема ни један од њих ни већег ни мањег права. А братском срцу треба да су браћа једнака. Свештенику српском треба да је сваки свештеник српски мио, ма с' којега краја био. Енархијске границе зар да уби,ају

или слабе братску љубав, српску дужност и и свештеничку заједницу нашу?! Срамота би било. обрукали би се нред нотомством. Архидијецезалан фонд основан је у своје време за то, јер се онда није могао ни замишљати, а још мање оживотворити општи мировински фонд. Ш јер није било ни бити могло општег фонда, ограничавала се љубав оснивача на то, да помогне свештенству бар једног дела Митрополије. Али, да могу проговорити блажена уста тога оснивача данас, пред општим мировинским фондом, ево главе, да би нам казала: снојите све фондове у један, свима је једна сврха. сви скупа ће сигурније ту еврху достизавати него сваки за себе Па би нам рекла та уста још и ово: немојге бар данас један да пева, а други да плаче и нариче, кад можете сви да. се осигурате, један другом помогнете, ау општем фонду бићете сви сигурнији. Тако ствар стоји са оног иајширег гледишша, гледишта опшшег, које иред очима има целину, а не нонеке личности. И са разлога, дакле, које нам то онште гледиште диктује, требали би, да смо сви махом за сједињење фондова. * * * А кад, осим тих разлога, стојимо нред математичком чињеницом, да би као чланови партикуларног фонда у великој користи били са спојењем фондова; кад етојимо пред таком истом чињеницом, да би сврха, ради које постоје партикуларни фондови, била већма и сигурније зајемчена у у општем фонду, спојеном са тим партикуларним ; кад изменити не можемо сврху и опредељење нартикуларних фондова, и кад оборити не можемо истину, да ће доћи време кад ће се партикуларни морати спојити са општим фондом; онда је логично и једино онравдано — на то спојење пристати одмах. Јеремиб.

к - а единаго Вога. (Свршетак)

За грешни овај свет остаје онај који је на крсту био распет за навек преблаги Бог. Први и непосредни плод којим је уро-

дио догмат о јединству Божијем јесте успостава идеје и осећаја о јединству рода човечијег. У једном одељку знаменитог дела „0 кризи у немачкој философији " вели