Српски сион

Б р . 44.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 727.

штовање према јеванђелским истинама Св. Христове Цркве и уноредно понуштање и признање оних, или шта друго, о томе нећемо говорори. 5. Ну ако би кадгод било, да се приђе остварењу ове побожне жеље — сједињењу цркава, ире свега биће нужно, да се одреди једно ошпте начело и основ; а тако сигурно и опште начело и основа не може друго шта бити, него учење јеванђелско и седам светих Васељенских сабора. Држећм се, дакле, овога учења, које беше опште за, цркве, источну и западну, до оцепл.ења, дужни смо са искреном војг.ом и жељом испитати и увидети ову истипу: Како је веровала тада целокуина на истоку и западу једна, света, саборна и православна апостолска Христова Црква, и држати то неновређеио и и непредругојачено. Све пак, што је у доцнија времена додато или одбачеио. непремена је и света дужност свакога, ако искрено тражи славу Божију, више своје славе, да у духу побожности и благочашћа исправи све то, имајући на уму, да ако остане при својим заблудама и извртању истине, узима на себе тешку одговорност иред неумитним судом Христовим. Кад о овоме говоримо, никако не мислимо на разлике, које се односе на типичне свештене одредбе и песме, или свештене одежде и томе слично, које су разне, као и у старо доба, и које најмање вређају суштину и јединство у вери, него на битне разлике, које се односе на Богом дане догмате верске и на Богом установљену каноску управу Цркава. „У њима (догмама) нцје вера оно што није утврђено, вели свештени Фотије; нити пак ожште и заједничко одбацивање установе, него оно, што су једни установили твд и узаконили, други да чувају и тим чуварима не чиниги нетгравду, а и безакоње над онима.који не иримају

шта Ћротивно ономе, што ]е установљено ; и право би било. кад би свакн мислио и држао се онако, како је одЈхђено." (Фот. писмо 3 .§. 6). 6. И сад, у овој светој цељи сједињења, источна православна и саборна Христова Црква готова је да прими и призна свом душом, ако би се десило, да је што искварила или да не држи и чува све, што су пре деветога века сагласно иризнавале источна и занадна Црква; и ако из учења Божанских отаца и Богом сабраних васељеНских сабора докажу западњаци, да ее је читао кад год пре деветога века Символ вере е додатком у православној тада западној римској цркви, или да је употребљавала она псквасни хлсб. или признавала учење о ватри чиетилишта обливање место погружења (т6 раутгаца аУтЕхоб Ватгаа^ато?) непорочно зечеће Приснодеве, световну власт, или неиогрешивост и апсолутно •господарство епископа римског, — нећемо онда имати шта рећи; међу тим јасно се ноказује и види, као шго то иризнају и сами латини. љубитељи истине, да и сгочна и нравославна Саборна Христова Црква држи и чува старе нредане јој догме, које су у онште тада биле признате на истоку и на западу, а да је западна нреиначила ове разним новотаријама, и онда је јасно чак и за малу децу, да природнији пут за сједињење јесте, повратак западне цркве старом догматском и управном стању; за то, што се вера не измењује временом или нриликама. него остаје свакад и свуда иста, јер је, једно тело. један дух, као што сте и названи у једно.ч наду звања свога; један Господ, једна вера , једно крштење: један Ђог и Отац свију нас, који је над свима, и кроза све, и у свима на.ча. (Е®ес. 4, 4—б). (Наетавиће се.)

НЕШТО О ИКОНИ ПРЕСВ. ТРОЈИЦЕ

(Свршетак) Ајдмо и онет корак у нанредак. „Видите дакле г.г. Јуже и Александре, да свети Дух није „твар", а чим то није, онда је јеретичко учење, које учи да је твар, а ношто сте вас двојица јавно уздизали чеето споменуту слику, на коју је дух свети насликан као човек, и то не као човек обичан, већ иеприродан чоек, п тврдпли, да се св, Тројица могу само

са три лица на ЈедноЈ глави представити и насликати; то сте и Вас двојица јеретици . . •" Ц Р е свега: г. Г-ц заборавља, да тај „неириродан човек" не представља св. Духа, него пресв. Тројицу;а кад би био само св. Дух, то би онда био — дакако — „обичан човек"; у усталом но г. Р-цу — Дух свети не би смео бити никако „обичан човек".