Српски сион

Стр. 776.

„СРПСКИ

Б р . 47

увјерити, како се човјек навикне, уираво научи да вјерује у појављење мртваца; ако мало боље размотримо људски живот видјећемо, како човјек лахко падне у блудњу, те се пода таком вјеровању, а да никад није вид/ло у ствари душу, која се пресели.та у вјечност. Ето, узмимо само како мора бити при души људима, који још нису озарени светлошћу с више, људима који још лутају ио тами незнања, који су .још на ниском стенену људског образовања ; како, велим, мора бити таким људима нри души, кад виде љешину кога свог нознаннка, сродника, пријатеља или друга? Онн ге не могу никако да сиријатеље са стварношћу, са нстином, да су нзгубили свог иознаника нли сродника; не могу да се навпкну на истину, да њега више нема међу живима, ма да су га већ и у гроб сахранилн. Они се сами и нехотице варају и обмањују, држећи да јв нокојник још међу њима. Слика или лик покојников толико се шљубио са животом њих внјем, да им њихово живо уображење ненрестано износи та.ј лик нред очи, н унраво опсјењује их, да оу нриморани у страху, да новјерују е оу допста видјели самог нокојника; а понгго знаду, да његово тијело почива у гробу, то су морали закључити, морали су на ту мисао доћи. да су впдјели душу његову; морали су вјеровати, да им се иојавио дух покојников. На дану је свако с.тободан, одважан и храбар п не боји се ничега; алн у вече или ноћу, кад нам тпјело и онако ослаби и омлитавп, кад нам се душа умори, а снага уображења и сваки живац иостане осјегљивији и раздракенпЈп, слабомоћни човјек боји се и таковпх ствари, ко'е на дану и сам исмјева. Ноћу се човјек уплаши и од таких предмета, које кад на дану види, мора да се смије својој страшљивости, а п да се једи на ево.ј кукавичлук. Из тога се даде лахко растумачити зашто се обично говори, као да се је све оно што се ириновједа о страшним иојављењима и иривиђењима, видјело у помрчини, у сумраку или у ноћи. Па с тога и дјеца која нису никад чула о ириказима и аветињама, нлаше се од са свијем обичних ствари, које у ноћној помрчини доби у страшан пустолован облик, а међу тнјем па дану или насирам свијетлости видимо, да су то обичне старе, сваком познате ствари. Тако постаје свака заблуда у свијету; Човјек у заблуди вјерује свему и свачему,

вјеру.је у ствари, које и пе ностоје. Сад било да се душе умрлих доиста појављују или не, — увјерени смо, да би ипак жељели да се оне појављују. Кад би се тужној мајци појавило њено премило дијете што јој га неумитна смрт уграбила; кад би љубљеном мужу дух његове поко.јне жене донио утјехе, донио мелема рањеном срцу његовом, пз красних предијела вјечности ; ах кад би могућ био саобраћај кад би било свезе са покојницима милим и драгим; кад би се овај земни живот могао ириближити сада конреном тајанствености застртој в.јечпости, и кад бп се нрах могао дотаћн духа: каква бп то узвишена ерећа била, какво лп рајско блаженство по човјечанство! — Ах! али ах, ми се морами задовољити и без тога. Ми нијесмо тога вриједни, тога достојнн. Прах остаје ирах, а душа иребива и налази се у стању живота,. услови кога су различити, ирема добру или злу, што га је душа чинила док ,је била сједињена са тијелом. Не треба нн да питамо, да ли је иојављење душа умрлих могуће, јер има много што нгга што је могуће, иа се инак зато нпје испунило или догохило на земљи. Оваким питањем и истраживањем могли би се оамо.заплести у бескорисна нагафања, па би из лавиринта својих мисли још незадовољнији изишли него што смо ушли. Али ипак да заннтамо; је ли потребно да се душе умрлпх појављују? — Ко да нам на то даде одговора? Ко да о том даде јасне и иојздане иоуке? Само су три учитеља, који су врсни да нам даду разјашњења, да нас поуче: Исус Хрисшос, Искуство н Разум, преко којих је Бог одкривао и јављао своју вољу и самим поганицима. У животу божансгвеног Сиаситеља, има много чудноватих појава, које ми нијесмо врсни својим знањем растумачити, нити умом схватити и појмити. Ено виднмо га како опћи са ов. божјим анђелима. Ено на гори таворској, куд га допратише ученици Јаков, Петар и Јован, видимо га у сјају нреображенском између два часна мужа старога вијека, између два човјека које не видје нпко од смртнпх људп, да су умрли. Видимо га дакле у елави иреображенској између Мојсија н Илије како говори с њима, А у том часу чујемо глас из облака над њим који говори: „Ово је син мо.ј премили, њега