Српски сион

Бр. 47. „СРПСКИ СИОН." Стг . 77 7

послушајте." (Мар. 9. 2-9.) Видимо небеше анђеле како страже на његову гробу. Вндимо онога, који је на крсту умро, и који је ногребен бно, видимо га опет жива међу својима; онога који је из гроба васкрсао славно, видимо како и оиет иде по народу свом. Па што су нам кадри доказати ови чудновати догафаји из живота Христа Спаситеља ? Ништа више и ншпта друго него да је Христос био Богочовјек, који је иомоћу своје више нрироде могао се уздићи у више одношаје, у које ни један слабачки смртник нпје могао доспјеги ни нрије њега, ни пошље њега. Он, који је заиовједао бјесној бурн морској, да се умири и да ћути, и коме се море покоравало; Он који је у пусгињи нахранио иет тисућа људи са нет хљебова, и који је слијеном од рођења повратио внд, — Он је био нешто друго, нешто више; он је био нешто божанетенијег, него што смо ми и онај чија се душа нреселила у вечност. Смијемо ли се ми мјерити, смп.јемо ли уноредо стати са Богочовјеком? Смпјемо ли мислнти, да ће се и на наш миг небо и земља чудновато мидати ? Смијемо ли и снивати, да би и иаша рука била врсна чинити чудеса каква је чинила рука најбожанственијет Спаситеља? Смијемо ли вјеровати, да стојимо са Богом и вјечношћу, са жпвима и са душама умрлих у онаком чудноватом, блиском, тајанственом дотидају и одношају као Син Божји? Не, оне појаве у животу Христа, Спаситеља које иас задивљују, то су појаве Богочовјека; оне нам још не доказзју, да сваки умрли може чинити онаке по.јаве. — Ах. колико ли смо ми мали и ниски на спрам Божанственог! како ли је сујетна и охола мисао, да ми стојимо у додиру и свези са свијетом духовним као он; како ли је гријешна и неупутна мисао. да је све то што увеличава ток живота његова обични, свагдашњи догађај, који се може сваком иа и најнедостојнијем догодити! Сам Христос одвраћао је и чувао своје ученике од погрјешног уображења, као да би људи могли долазитн у ближи додир и саобраћај са духовима. Једном, кад је идући по мору Дошао к њима, а они видјевши гагдјеиде но мору уплашишо се јер мишљаху да је утвара п повикаше: „Ено утваре." Он нх је укорио због неоснованог страха, п што се још не оразумише и не научише чудом са хљебовима; јер се бијаше

срде њихово окаменило, обузето сујевјерјем јудејским (Мар: 6. 49. 52:ј Исус је корио своје ученике, кад им се јављао пошље свога воскресенија и кад су се плашили његовог јављења пошље распећа п смрти, мислећи да виде духа. „И рече им: шта се илашите ? II зашто такове мисли улазе у срна ваша? Впдите руке и ноге моје: ја сам главом ? опипа.јте ме и видите; јер дух тијела и костију нема као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге" (Лука 24. 37-40) Ето Христос овдје изрично каже да дух или душа умрлог нема, на себи нпшта земнога, е па дакле не можемо је нн видити, ни опипати ити осјетити. Што ми оком видпмо, ухом чујемо, што опипати или осјетитп можемо, то је увијек нешто земнога, а не духовнога Душа пак по смрти тијела, ко.је у гробу труне збадује са себе све земно. Па с тога је она нашем оку невидљива, чулима неосјетљива и уху нечујна, јер душа није материја. Па зато ни ми смртни људи не треба да се чинимо, е смо мудрији н паметнији од божанственог учитеља свог; па зато и ми треба, да вјерујемо онако као што је он учио и научио своје ученике Ми треба, да смо иодпуно увјерени, да нема тога човјека, који би могао што духовнога, видјети или офтити, него што гођ човјек види или чује то је увијек нешто земнога, нешто тјелеснога. По томе дакле не може се нити нама, нити икоме у свијету јавити у овом земном животу душа неког нокојника; јер се душа као душа, не може нити видјети, нити чути, ни осјетити. Али кад би нам се и хтио некп дух, који се растао од тијела иојавити, то би се он морао најирије обући у неко ново тијело. А то ново тијело морало би бити са свијем другчије од онога, што га је тај дух оставио овдје на земљи и што но лежи иструхло у гробу. А кад би нам се тај дух појавио у неком новом тијелу, то би ми при том јављењу видјели неки нама ненознати туђи лик, те тако то нојављење не би за нас имало никакве важности; јер но чем би ми могли знати и закључивати да смо видјели дух овога и онога покојника, кад смо међутим видјели неки непознати лик; те би прије могли вјеровати и рећи, да смо видјелп некаква човјека или неко непознато чељаде. А вјеровати, да то ново тнјело може Оити слично оном иструлом, било би без основа