Српски сион

Б р . 48.

да се бринемо, како да и њежну и невину дјечиду сачувамо од тога, јер дједа нри неразвијеном своме разуму и при живахном уображењу радо слушају и лако примају оваке приче, јер им се допадају. Што се у дјетињи мозак утисне, то се из човјечијег тешко истискује. С тога треба и морамо да добро бдијемо, да нам дједу неразумна и врло често сујевјерна служинчад не плаше са појавом тих уображених духова. Треба да пазимо, да нам се дјеца не илаше оним што нити су видјела нити ће икад видјети. Ова илашња, која рђаво дјелује на живце дјечије, иначе је сигуран извор многих горких часова, о чем се је скоро сваки освједочио из свог сопственог искуства. Нека је дакле далеко од нас свако сујевјерје, ма од куд оно долазило. Та, Србин је био увек слободна духа, здрава и бнстра ума и висока погледа, па зар да се таки Србин даде заводити, за којекаквим неоснованим и глуиим, слободна духа и здрава, разума недостојним уображењима? Зар онај Србин, који је био свагда подобан, да отворено ногледа смрти у очи, зар, велим тај Србин, да се илашн нечега чега и нема? Зар је онај здрави и бистри разум Србинов данас тако оболио и заглуино, да ће одмах новјеровати, које каквим глупим измишљотинана бесавјесних и нокварених људских пзрода, који да би лакше извели своје гадне и безбожне смјерове, и своја злочиначка дјела проглашује да се ноћу појављује, дтх овог или онога покојника, те да иде по кућама и другим стдњима. А међу тим тај дух нико други није него баш главом они зликовци, који су први нронијели таку гадну бесмислицу. Па зар да дозволимо, да на зло употријебе нашу лаковјерност; зар да дозволимо да се окористе нашим СЈЈевјерјем ? Па зар да дозволимо да тн бесавјесни и нокварени људи на рачун нашег сујевјерја, нашег кукавичлука окрадају нам наше имање, а све на рачун, да то чини душа невиног покојника ? Та зар може ко гођ да повјерује бестидним и блудним женама,, које да би прикриле своје блудно живљење износе, да им долази нокојник којн се повампирио — И још такових неподобштина, које срамоте достојанство човјеково и које је стидно овдје и сиомињати. Па све и кад би била иетина као што није, да- се дух неког нокојника појављује, има ли смисла, бојати се тога

духа? Шта, нам може тај дух? Зар да се бојимо тога духа онога, кога се нијесмо бојали док је с нама овдјеживјео? Зар да се бојимо духа онога кога смо овдје вољели и љубили? II зар да нам нешто учпни дух онога, који нас је овдје волио и љубио ? Ако је истина да се некоме нривнђа и да га пригони дух некога покојника, онда знајмо, да истога не прогони дух тога покојника,, него његова сонствена нечиста савјест. Али онда и то треба знати, да је тај исти, — кога гони душа или дух некога покојника, односно његова, сопствена савјест — да је тај, велим морао за живота тога. нокојника учинити му ненгго, зашто је донста и заслужио да му се душа истог (покојнпка) по.јављује и да га гони, али човјеку чисте савјестп нити ће се кад гођ што привидјети, нити ће га прогонити и мучити његова савјссг, а још мање душа кога мртваца. Па сад доста о том. Као што је божанствени Спаситељ чувао и двраћао своје ученике од сујевјерног страха исто је такодужност сваког правог Хришц.анина, да угушује и искорењује сујевјерје гдје га гођ нафе и примјети, да би сваки постао мудрији, неустрашивији, истнитији и чистији, и да би се ослободио сваки од талога заблуде, те да би се могао уздићи свевишњему н вјечному духу истине светлости и живота Ти само љубави иштеш од нас, о Боже љубави, а не страха ропског. Ти не ћеш да нас плаишш душама оних, које си нам заповедио у овом животу, да их љубимо. — Ти си, о Премудри, о Превјечни, управљао од вјечности судбином нашом и од вјечности одредпо си путе наше и припремио, куда ћемо поћи кад нас смрт раставн од Љуске земаљске. Наше ).е душе тамо поћп куд их Ти позовеш о премилостиви Оче наш, а Ти их нећеш звати у пропаст. Ти си застро од наших очију лиие вјечности непрогледном копреном. Ми нећемо ни да, нокушамо, да неком смионом, дрском а некорисном прпошношћу скинемо ту копрену. За нас је и то среће доста, да не знамо оно, што неморамо знати. Кад једном смрт дође, она ће нам смијешећи се скинути копрену и ми ћемо видјети чудеса вјечности и тамо оиет се састати са нашима милима и драгима и гледати Твоје лице, о свемогући, свезнајући нремудри, нремилостиви и иреблаги Боже наш. Прерадио Ј. Воркапи&.