Српски сион

С тр. 812.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 49.

ПРОПОВЕД НА СВ. НИКОЛУ. Ђуре Страјиба, свештеника сентомашког.

Има једна примамљива реч у свима језицима људским, која је свакоме мила и драга; реч великога значаја, јер миогога држи у животу и оида, кад га у велико црна земља нокрива. Та је реч стомен Спомиљање је пајтврђи сиоменик људски, кога хрђа не једе, нрв не троши и време не руши Спомен је вековпи будни стражар, који грешиа дела клетвом жигоше а гробове праведника обасипа миомирним цвећем које никад не вене; спомен је вечити славопој врлинама, који никад умукнути неће — док је неба и на љему сунца. док је земље и иа њојзи људи. И оно слатко сиомињање, којим се нотомство сећа славних предака својих, иајлепша је сведоџба потомству и најврснија иаграда дичним делима заслужних мужева. Узмимо само који иример баш из наше српске повеснице. — Може ли људска рука створити од камена и челика грајиији споменик светитељу Сави, него што га је спомеи урезао у срце сваког и најмањег Срнчета; може ли бити веће пирамиде светом цар-Лазару, него што му је подиже српски народ предањем и гудалом преневајући с колена на колено задушнице косовске. Нема и не може бити. Иовесница црквена и светска чува верно имена великих људи у спомену своме. Чува их и негује као вечите светил.ке људскога срца и ума које вековима у напред бацају светлост нараштајима нотоњим. И славећи нрква великане своје нозива у храмове своје верне, да им на достојном месту достојну одаду ношту. да им се помоле као заступницима својим код Бога и да тим светим сноменом крепе у вери себе и децу сво.ју Такав светао спомен слави данас света наша црква узносећи духовним несмама светога оца Николу, Архијенископа, чудотворца, угодника Божјег и стуба црквеног — кога толике куће српске као заштитпика свога славе. кога српски парод и у песмама сво.јим сиомиње.

И светкујући данашњега Светитеља као крсно име своје, славе данас многи усно мену нреласка свога у милу нам веру православну ; сећају се оног светог часа, кад њихови стари умно ирогледаше и нокренише се: у име Оца и Сипа и св. Духа — када им се домови ночеше шкропити водицом јорданском. Славе свечарство. једипствену славу у Србина. која иас толико одликује од других народа — јер само у српској кући краси ирочеље икона свечарека, закићена струком босиљка!.. Славу славе и сретна им бпла! И ми смо с њима, јер сви скуна славимо св. оца Николу као ејајну звезду иа обзорју прошлости хришћанске; сва нам грла једну несму кажу. славословље данашњег тронара : ,,П(>авило к*крк1 и окразх кротости" ... Али чпнећи спомен стародавпи том угоднику Божјем, требало би да се запитамо : како то чинише паши стари, како чинимо ми, па како ће то наша деца чинити ? Јесмо ли ми потнуно сачували успомене наших предака, дишемо ли духом побожности њихове и какви ћемо пример у томе оставити деци нашој ? ! Сравнење нас у први мах задовољава — а по спољашности изгледа као да смо старе наше у многом нретекли. Док, се они у простом оделу често и у шуме сакриваше, да тамо своје воштанице нале, дотле ми у руву стајаћем и у велељенним храмовима скупљамо се Богу на молитву; наше су иконе лепше, домови сјајнији, ми палимо там.јан у кадионицама позлаћеним. Све јето леише и китњастије него пекада, као што смо напреднији и на иољу земљорадњс, трговине и онште нривреде — та док опи пешачише у оианцима, ми се ево возимо ио гвозденом путу! Па и опет морамо с болом у души признати, да смо иза њих јако заостали и по срцу и но хришћанском осећају нашем; као што је у данашњим воштаницама мање воска — тако је и у припа љивању истих мање побожности српске. Ми смо се у добру нонели а у злу