Српски сион

В р . 40.

понизили — и то је жалосно обележје пашега доба. Данас имаде иа жалост л.уди, који жине као да Бога иема, као да није било Христа и н.егових мука; као да су добродетељи и врлипе иусти снови и као да је савест елучајпа тековипа уобичајеног васнитаља Већини падају тешко обавезе хришћанске, те их с патегом као неку духовну норезу нлаћају мислећи зар, да су тиме и све верске дужности своје скипули с дневнога реда. Где је срце тако празпо и душа тако пуста, ту се губи светлост кандила, на ма оно било од сувога злата. Па када сравнимо те болесне ирилике нашега друштва са светлим нојавама наших предака, морамо нпком ионикнути; морамо се застидети тим више. што још и данас живим очима гледамо дивске споменике апостолске ревности њихове. Та толики наши манастири, задужбине сриске но Срему, Србији и т. д. зар нису речити сведоци: како стари наши не трошише благо на наџаке и на буздоване, већ у славу Божју и на просвету иародну! Не гледаше они у имању своме цел живота свога иего начин и средство, како ће унапредити иотомство своЈе, учинити га сретним и овога и онога света. Прославише име срнско и пред Богом и пред страним светом — а ми канда заборависмо на то ! Па када за те наслеђеие тековине слабо хајемо, шта ћемо онда завешгати ми иашем иотомству? Завештаћемо жалосну усиомепу верске равнодушности и друштвене неслоге — те да им ирема оним светлим примерима као нримери таме иослуже! И још би које како било, да ми не живимо у времену веома озбиљном. Та сви знамо, шта нас у скорој будућности чека, какво се искушење спрема и зајаче духове а нек'моли за овако слабе; па каквим ћемо душевним оружјем сузбити ту навалу са црквено-народног огњишта нашег? — Или ћемо зар наопако иапустити „правило вере и образ кротости", и иоћи онамо, камо нас мами савремена напаст безверија и слобода, која нас окива?! Зар за љубав гих јабука да нанустимо

од иредака извојевани рај, те да у име иапретка иођемо стазом сигурног моралног пазадка, који нам коначиу пропаст оглашује? Не, пеће бити тако, јер аиђео српски — и ако горке сузе рони — још је над пама! Бар језгро народа нашег још је хвала Богу здраво, те ће томе моћи одолети. Оставићемо савременом укусу да кроји и нрекраја светске обичаје, ал' нам веру прекројити неће ; у предака је иаишх била вера тврђа од камена и та особина сриска још није умрла. Поштујући законе земаљске нећемо одкидати са недара својих установе небеске — трудићемо се да доведемо у склад вољу људску са вољом Божијом Одржаће се дакле паши домови и у будуће са слеменом вере и морала а нод кровом српскога поштења. А који поклизне и из наше се зајед пице откипе, тај ће за нас духовио умрети — срнско срце жалити га неће, црква за њим заилакати пеће! — Јер који окрене цркви својој леђа. тај је учинио велеиздају иа Христу, издао је крв н.егову на Голготи ироливену; издао је светитеља Саву и све срнске светитеље редом; издао је славне своје нретке. који за крст часни нопадаше листом; издао је и цркву и парод — а за издајицама се не жали и не плаче! „Који није са мном против мене је;и који ие сабира са мном просипа" (Мат. 12. 30 ) вели Снаситељ и време је дошло, да се ове речи добро унамте. Но ма да се за цркву нашу не бојимо, ииак је велико зло, што је права иобожпост у мпогим крајевима нашим тврдим сиом заснала; треба је будити и васкрсавати, треба нритајени огањ савести распаљивати. То је ето дапас нрва дужпоег сваког Србина православне вере. Будимо дакле један другога из тог мртвог сиа, будимо се и нробудимо се! Оканимо се грешног среброљубља и циглог сабирања добра земаљскога — та није нас благо сачувало кроз толике иатње до данас, него чврсти карактери који крвљу својом иечатише своје уверење.