Српски сион

Б р . 49.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 805

штенства, старајући се о напредном уређењу и бољитку цркве и школе, свештенства и учитељства. Такав је био живот и рад многогодишњег нроте сомборског, а садањег натријарха сриског Георгија Бранковића. Овим нисмо исцрпли све моменте из Његова деловања, који су ишли у прилог срнској цркви и школи. Ово су само најкрупнији потези цртања Његова рада, којем су и данас још сведоци многи савременици тадањег проте сомборског, Ђорђа Бранковића. Таково свештено лице привукло је на себе пажњу и разабирање и нашега сабора и св. Синода, који је у овакову служиоцу олтара. божјега упознао душевну величину и снагу, која ће моћи и тежи задатак успешно вршити, а на корист цркве српске и школе сриске. С тога и виђамо где наш архијерејски Синод дана 7. (19) маја 1882- г. бира себи за члана, а шемишварскоЈ Еиархији за црквену иоглавицу многогОдишњег трошу сомборског Ћорђа БранковиЛа. Дана 11. (23.) маја 1882. г. ступи Ђорђе Бранковић као изабрани Епископ темишварски у монашки чин и буде 0. (18.) јунија произведен за архимандрита ковиљског, а 1. (13.) јулија исте године посвећен је за Епископа темишварског Величина духа Његова, величина искуства са тридесетогодишњим усиешним радом на пољу цркве и школе српске, на пољу опћега бољитка свога народа, јемчила је за новоизбраног Епископа да је крма тога великога брода овостраног српског народног бродовља поверена поузданој руци, прокушаној снази, која, с највећом вољом улази у свој род, да му послужи као архипастир, који ће душу своју полагатн за срећу и напредак онога, што је темељ одржању српском, а тај је темељ: црква сриска и школа сриска. У том крају свога народа иослужио је такови архипастир пуних осам година, а девета је већ при крају била. У тој епархији деловао је Епископ Георгије Бранковић онако, како му је урођено у крви, која је текла у њему тридесет година свештенога му рада, а за добро и нанредак свога народа. И без зазора може се рећи, да је темишварски Епископ Георгије Бранковић најверније вршио емискоиску дужност своју према усшановама, које нам је дала аушономна организација наша. Колко је љубио Епархију темишварску свелоче речи Патријарха Бранковића, које читамо написане у опроштајној му тиманици од 1. (13) априла 1891. г., коју је послао својој пастви. „Епархија темишварска, пише Иатријарх, првенац је у венцу мога епископствовања, а нарав људска тако је од Бога удешена, да су јој ирвенци најмилији Првенче мој, епархијо темишварска, остај ми с Богом!" Љубав ову осећали су скоро девет година духовни синови брижнога свога оца духовнога. Осећали су је и уживали, а за доказ тому, нека нам послуже данас само некоје речи једне, и то највеће срп. цркв општине великокикиндске, које читамо у отпоздраву њезину на онроштајну посланицу Његове Светости, Патријарха Георгија Бранковића. Ево тих речи: „Ваша Све,тост! Примите уверење да сва бивша Ваша паства духовна у овој црквеној општини живо и тешко осећа терет растанка од свог љубљеног Епископа Георгија, који је мал не пуних девет година, док је управљао богохранимом Епархијом темишварском, као „ Пасшир Добри" полагао душу своју за биаго и напредак духовне пастве своје, а нарочито ове црквене општине, која поглавито превеликој очинској љубави и заузимању свога премилога и мудрога Епископа благодарити има, што је успостављен у њој пређе иоремећени законити норедак, те је после толиких година горка искушења једва једном завладао поново ред, мир и слога у овој онштини, а тиме омогућено морално и материјално напредовање њено и чланова њених Нека Светост Ваша свом срнском православном народу у овим крајевима буде, као што је Епискои Георгије у духу настви својој у темишварској дијецези био учитељ иравде и истине, учитељ мира, учгтељ брашске љубави и слоге! Дела Ваше Светости као бившег Епискоиа нашег научише нас овом уверењу п надању, те с тога тврдо и верујемо, да ће се под очинском и мудром управом Вашом испунити и надање народно у обзиру обезбеђења и уређења црквене аутономије његове " Овакова раденика у винограду Госнодњем; овакову црквену поглавицу једнога дела овостраног народа српског нису могли пспред умних очију својих изгубити фактори, који су