Српски сион

С тр . 806.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 49.

позвани да воде рачуна о судбини овостраног народа срнског, његове дркве и његове школе. Темишварски Епискои Георгије Бранковић морао је на се примити теже бреме свога народа. Промисао Божји и милост Његова Величанства, нашег узвишеног владара и краља сједињује се са топлим жељама изабраника народних. И, темишварски Епискон Георгије Бранковнћ мораде напустити унраву једног дела свога народа и примити управу дрквену над васколиким овостраним народом српским. % * * Дана 21. априла 1890. изафао је сриски народно-црквени сабор Етмскоиа Гсоргнја Бранкови&а за архитискожа и митромолита карловачког и иатријарха срискога. Избор овај иотврдило је Његово Величанство иревишњом одлуком од 24. аирила 1890 , која је у седници срискога цародно-црквенога сабора од 28.' аирила 1890. обнародована, те изабрани и иотврђени Патријарх Георгије БранковнИ свечано буде уведен у своју мнтроиолитску столицу дана 29. аирила 1890. г. Овим даном отпочпње ново доба деловања пзабраног п потврђеног натријарха Георгпја Бранковића. Беше то велико ал необделпно поље, на које је сад стунио велики раденик, да развије сву своју нрокушану душевну снагу. На све стране потреба — потреба и у цркви и у школи народној. Новом Јерарху, новом наследннку св. Саве ваљало је поЛи на рад, на велики и трудни рад, који га је чекао у цркви сриској и школи сриској. Патријарху Георгију Бранковићу у овом великом лавиринту беше само тако могуће наћи се успешно, ако пође стопама светитеља Саве и његових достојних наследника. Ко је до сада пратио сваку радњу садањега Патријарха Бранковића, наћи ће, да је доиста ношао тим стопама, јер је нотпуно уочио оне стубове, на којима се може одржати српски народ. Својом снагом латио се он, да дозида и озида и што јаче утврди два стуба српскога народа; узео је на себе обвезу и терет, да иодигне и утврдн у свом народу веру ирадедовску, да остави иза себе осигураиу цркву и иросвету народну. Овакове мисли речма је изрокао На'фнјарх__ Георгијс о својој иншталадији за српског Патријарха, а у саборној дркви карловачкој дана 29. апрпла 1890 пред народом срнским. „ Чисте руке, рекао је Патријарх, у свему и свачему, јасна и отвореиа искреност, у свакој радњи и иредузеЛу, чврст карактер, добра воља и неуморима тежња за све оно, гито се клони на добро, иа корист и унаиређење свете иравославне цркве и школе и иросвете, а у границама црквених и земаљских закона: то је у кратко мој ирограм, кога сам се дојако држао, иа кога Лу се и одјако не само иридржавати, него и сву снагу своју заложити, да уз ирииомоЛ Вашу н светог Синода као главних чинитеља, у самој ствари изведем и остварим ..." Па кад смо на свршетку четрдесете године свештенога Његова рада и деловања, огледајмо и овај најважнији ал и најтежи рад Патријарха Георгија Бранковића. Уиитајмо се, шта је као Патријарх урадио за срнску цркву и за српску школу Радња на црквеном пољу. Далеко би нас одвело, кад би се овом згодом упустили у иотање цртање Патријархова рада за цркву, којп је развио и доказао у својој Архидијецези и Митрополији. За то су одређена доцнија времена, када ће стручњак и непристрасни критичар средити све такове радње Архидијецезана и Митрополита карловачког и Патријарха срнског Георгија БранковиКа. Ми ћемо се латити оиштих иоиеза тога цртања, који се нростиру на васколику овострану цркву српску, а нри том остављајућ за друго време и другим људима да мисле и размишљају о раду Пагрнјарха Георгија Бранковића око сређивања наших народно-црквеннх автономних одношаја. Необорена је истпна, да су на нрвом месту служитељи олтара Божјега позвани, да