Српски сион

Бр. 48

Стр. 809

Овај акт у четрдесетогодишњици срискога Патријарха била је ,, чаша жу.чи", које се Он није одрицао и коју је радо испио, јер Му ијтзнање паро г рш беше чаша меда у животу и г т,еловању Му за цјчсву народну. Радња на просветном пољу. Његова Светост Патријарх Георгије Бранковпћ заволео је српску школу од првих дана свога свештенослужења. Ово смо показали у главним потезима, кад смо ириказали садањег Патријарха као ироту сомборског. Љубав према просвети народној распламтела је у родољубивим груднма сриског Патријарха у много већој мери, него што је пламтела за ово двеста година у већем броју српских митрополита. Од увек је сриска народна школа велику бригу задавала сриским Митрополитима и Патријарсима, од увек је она била у опасности, а њезнна опасност — онасност је и за на]10дност сриску. Но као да никада српска школа није била у таковој опасносги, него' што је бпла у данима Патријарха Бранковића. „Иет разних закона, иоручује прошле годнне српском народу његов народни и црквени Школски Савет, владали су нашом школом, на том распетију умирала .је српска нравославна основна школа, расадник наше народне и нравославне свести. Царске повластице, основни земаљски законн, — неновредљиве саставине земаљског устава — и овима ујемчена народноцрквена автономија сриска нису заклонили народну школу српску од тешке навале државне нревласти, која је као оно силовита бујица прејурила бедеме, што су вековима бранили и хранили најсветије установе наше Основна је школа основа, која чини будуће нараштаје. Зар у њој да се зачпње клица народног расула? У основној школи је учитељ вођ, кога деца слушају. коме верују и следују Зар та.ј ноБ да проиоведа морал, мисли и осећа.је иротивне генију српске породице? Малу, невину, безазлену, поводљиву дечицу љуља и заноси сваки ветар науке. Зар вијор противнародне струје да их носи са рођених недара свога народа? Зар та школа, узданица наша, да буде иаше очајање" . . . .? Овакове мисли и овакове зебње у срцу задале су велику и највећу бригу српском Патријарху, коме су те невоље пред очима лебделе из двестагодишње историје овостране школе народне. Сржка иародиа школа је други стуб сриској народиости, падне ли тај стуб, пала је и народност сриска. Срнски народ остао је скоро без својих народних школа, јер су прешле у државне руке, а што .је остало, пропада- једна за другом, јср се нема откуд да надаље живе. У оваким невољама није застао нимало српски Патријарх Бранковић за знаменитим и неумрлим претходницима својима, а наследницима оНога престола, који нрипада нрвом сриском Просветитељу; није застао, јер виђамо Патријарха Бранковића где 14.'јануара 1894. г. са првим улогом од 10.000 фор. оснива школски фонд, који Ле уз даље прилоге издржавати српске народне вероисиоведие гиколе. Фонду том дао је сам утемељач, срнски Патријарх, име првога српскога Просветитеља, те носи на себи натписне речи : „Фонд СВ. Саве". На глас о епохалном овом делу српскога Патријарха нохитао је српски народни Школски Савет као главна власт сриских школа и 28. марта исте године издао је захвалницу Патријарху Бранковићу на оснивању „Фонда св. Саве", а уједно је закључио, да изда проглас сриском народу у Митроиолији Карловачкој ради умножења фоида св. Саве за помагање српских народних школа. Но ннје овим чином престао бринути се Иатријарх Бранковић за судбину српских народних школа, није се Љегова брижна душа умирила, ма да је тај први велики улог у „Фонд св. Саве" дао. Натријарх Бранковић и на даље ирати сриску школу и оне који су уз Њега позвани, да бригу ту брину. Почујте, како забринуто збори 1894. г. сриски Патријарх у својој божићној посланици свом народу: „Притеците сваки ио могуЛству своме, макар и са најмањим милодарима у иомоИ томе народној школи намењеном фонду св. Саве. Недајте да Вам постојеКе и са великом муком досад издржаване народне школе ироиадну. Будите им Сиаситељ, сиасите их од предетојеЛе наиасти и иогибије, која им