Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 2.

да силази Дух и стоји на њему, то је Онај, који ће крстити Духом светим'. Пустим.ак још и ледоусти ове речи, а лицб му засја необичном светлошћу, која 1а чисто нреобрази. ЈБегов поглед, који је дотле севао муњама, на мах се ублажи. Необичиа нежпост разли се по увехиоме лицу. а усне му задрхТаЈие М осташе у иола расклопљене, као у човека који је заустио да нешто каже. Поглед му оста као прикован тик самога Натанаила. Овај се чисто трже у страну и иогледа до себе. Њему, уз само раме. стајаше иеиознати, у белој одојш . опточеној плавим первазом, са кога се спуштаху доле жуте ресе. По свему је изгледало, да је Незнани баш овога часа приспео са неког врло далеког иута. На ногама је имао саиоге а на глави бео убрус, који му је нокривао теме и врат, на му тако и на рамеиа падао. Мека таласаста б])адица, делила се удва раздељка, која ни до нрсију не досезаху, а коса, у боји зрел.е маслипе, спуштала му се чак па рамена. Под високим челом светле се крупне, грахорасте очи, са изразом ненојмљиве сете и благости. Што их човек дуже гледа све већма осећа како му се у души са тих очију таласа нека мила топлииа, која се после. као сладак осећај, што га осећа добра мати, кад давно невиђенога сина на недра пригрли, разлева ио свој крви. Натанаилу се учини да га захвата нека неизмерна чежња. Нејасна туга обујми га свега Он зажеле да падне иа груди долазећем, да га загрли, па да се у његовом паручију сит исилаче, сузама слаткога детињства. оним певипим сузама, што се роне па мајчииим недрима, а за које незпате рећи, да ли их рони слатка туга или неизмерна милина, која се само на мајчиним недрима налази. Непозиати засгаде мало до Натанаила, као да је ирозирао шта се у души овога цогађа. Ногледа га нежним ногледом, па затим, смерно, оборене главе и скрштених руку, нрилазаше Пустињаку. „Он је!" — шапну Натанаило, Јосифу, нотресеним гласом. — Ко? — запита Јосиф. „Мој сан."

— Како си га нознао, кад му лица не виде на сну"? ДЈо ономе што осетих овога часа као н пре три ноћи Јехове ми, то је Он. Погледај само Пустињика, како стоји као приковаи и са изненађењем посматра долазећега." М заиста, Иустињак је још и сада стајао онако, као и мало час. пем и ирикован, на једном месту. Доња му се усна потресе два триреда, а када му се долазећи доволлш приближи, диже обе руке према њему и необично узбуђеним гласом завика : „Гле, ево иристуна јагње Божије. Кио јагњета, које је нримило на се грехе људске; јер видим Духа где силази с неба као голуб, и лебди над њиме." Међу нрисутнима завлада иема тишина. Који стајаху даље тискаху се да виде Навештенога, а који бсху у близини осећаху чудан осећај, налик на онај, кад се човек ночиње буђењем ослобођавати тешкога спа. који га је целе ноћи мормо. Мек али јасан и пуп благости глас зачу се нод палмом: „Јоване!" Пустињак. који је, иосле изговорене речи, још држао руке над главом дошавшега. и очима обраћеним небу, као непомични кии стајао. поче долазити к себи, спусти руке, и смерно, готово бојажљиво, нроговори: — Чујем те, Господе! „Дођох да иримим Крштење од тебе." — Од мене, 1 л осподе мој ? Како да учиним ово ? Ти треба да крстиш мене, а Ти ли долазиш к мени? „Остави сад" — одговори Навештепи — „јер тако нам треба испунити сваку Правду." Јовап пође побожно за Њим, а када Дошавши загази у воду и смерно саже главу, Иустињак ноложи обе руке на главу Његову, и са погледом, обраћеним небу, узвикну да пео народ чује: г Ево јагњета Божијег, Кога ја крштавам водом а он ће све нас крстити Духом Светим и Огњем. Још он и неизговори ове речи, а на самоме зениту неба, засветле, силно, нео-