Српски сион

Б р . 2

„СРПСКИ СИОН."

Стр . 27.

нешто гомијш људст, која је загазила до колена у воду, на скрштених }>уку и оборених глава, слуша побожно његове речи Глас беседника разлегао се, као звоно V нустиплЈ. те и Натанаило, са Свештеницима и Левитима, који тога часа нређогпе на ову страну, чуше свршетак говора: „ Ја вас крстим водом; али иде за мном јачи од мене, коме ја нисам достојап одрешити ремена на обући његовој: он ће вас крстити Духом Светим и Огњем". Пред храмовном стражом, чија копља и шлемови чисто одсеваху иа светлости јутарњега сунца, расклопи се гомила гтарода, те Свештеници и Левити брзо нродреше иалми. Најсгарији свећеник изађе мало наиред, и пре него ли ће проговорити носматраше Пустињика, оштрим ногледом. Пред њим стајаше човек. висока раста, на коме, сем коже и костију, не беше више мичега. Крагка хаљина, од пеурађене каминине длаке, једва је досезала до сухих, нреилаиулих, коленица. Око наса је имао кожаин нојас. Руке су му до рамена голе и ноцрнеде од жеге сунчеве. Главу му иокрива густа, коврчава и као ноћ тамна, коса, која у неуређеним ираменовима пада преко чела, а лицс му је оквирила коврчава ретка брадица. По усахломе телу и увелу лицу, које личи на иожугели ианирос, рекли би, да је Пустињак већ заиливао у дубоку јесен живота,; али но тамној коси и очима. што севају необичиом ватром снажна живота, тешко да би му дали више од тридесет и две године. Свештеник, Давидова храма, који стајаше пред њим, беше увукао обе руке у ПЈироки по.јас и исиитујућим ногледом по сматраше Пустињика. Пустињак му одговори илахим ногледом, а за тим диже руку, на долазећу гомилу, и силним Јмгасом узвикну: г 1Городи аснидини ! Ко каза вама да бежите од гњева, који иде? Ви сте они, који живи трулите на гробницама праотаца и охоло велите: Паше је јј ;арство, јер имамо оца Авраама; а ја вам кажем, да може Бог и од камена овоџа нодигнути дену Аврааму! — Јер зиајте, ви сте дрво иа коме се нлод нзметнуо и коЈе не рађа више. П чујте ме. о, ви, Сдаштеници и Левити! Већ и

сикира код корена дрвета етоји ; свако дрво које ие рађа добра рода сече се и у огањ баца" ' Силан 1\иас, којим Пустии.ак изговори ово, пред оружаном нратњом, нотресе слушаоце. Натанаилу се учини, као да слуша нодземну тутн>аву, која навешћује страховите трусове. Он ступи корак ближе човеку, одевеиоме у кожи, и са немим днвлењем. посматраше оно самоноуздање и одушевл.ен,а ватру. што је из плахога иогледа чисто палила. „Ко си ти, Пустињаче ?" — узвикну јасним гласом Свештеник — „јеси ли тн, Обећани ?' — Не! — одговори Пустињак ,,Илија V' 1 — загтита Свештеник. — Не! ..Јеси ли Пророк?" — Не! „Па ко си онда. о, човечеУ Гле, у Јерусалиму и ио целој Јудеји говори се о теби. По Храмовима и Сипагогаиа шапуће ! се о Човеку у пустињи. Ниси Обећани. ниси Илија, ниси Пророк! Реци иам, дакле, ко си, да би могли известити оне, који нас нослаше амо ?" — Питате, ко сам? — Узвикну Пустињак. — Чујте ме. дакле ! Ја сам глас Онога, И1то ваније у Пустињи : иоравните нут Господу. јер се ближи царство иебесно ! Ја сам оиај, који вели: Покајте се! И све долине нека се иснуне, и све горе и брегови нека се слегну, и што је криво нека буде право, и храпави нути нека буду глатки! Јер за мном иде Онај. који је предамном; оп нма лопату у руци Својој, и очистиће гумио своје и скуниће пшеницу своју, а илеву ће сажећи огњем вечним ! Свештеници се З1'ледаше међу собом. У пустии.аковим речима није било пичега. чиме би га могли нред римским судијом оптужити; па ипак, све ово штоје говорио, грмело је као грмљава, која потреса сводове храма Давидова. — Свештеник запита: — Пагде је Тај. који.ће доћи за тобом?" „Међу вами је " — Покажи. да га познамо. ,,Ја га незнам. Али Онај, који ме посла да крстим водом, рече ми: па кога виднш