Српски сион

Стр. 26.

„СРП СКИ СИ ОН."

Бр. 2.

тавари, Натанаило, на Витавари!" одговори ми утвара и свега, у томе часу, иестаде. Тако је било прве ноћи, иа тако и друге, иа и треће. Немам ли ираво, ЈосиФе, што ме твоја прича о Пророку на Витавари, о коме до овога часа не слушах, опомену на овај чудновати сан, што ти исиричах ? „Непојмљиво заиста! Твој сан ме још више гони да и сам пођем т^мо, Нећеш ли и ти самном? Можда ћемо на Витавари угледати оно, што у храму очекујемо, певајући наше Псалме. — Чујеш ли опу грају, што нам се из Сиоиске палате бли жи? То излазе Свештеници и Левити, које Ана и КајаФа шаљу на Јордан, да се из уста самога Назореја известе, ко је он и шта хоће. Мећу тим, граја и шум ближили су се, као хуктање далеке бујице, све ближе и ближе, докле се непретворише у необичну хуку. Широк млаз румене светлости. која се са занаљених буктиња таласала с димом, као огроман ватрени талас, над гомилама непрегледне масе, све се више гробницама ближио. Натанаило и Јосиф стоје пред вратницама и очекују. 'За мало и пред њима се указа непрегледиа маса људи и жена, који као ноплава јурише напред. У средини ове масе иду Свештеници и Левити, са дугим брадама и дугим Хитонима, опасани широким појасевима. Пред њима и за њима ступа храмовна стража, чија дуга копља и шлемови блеште у светлоети уздигнутих буктиња. .— Цела маса, преливена но лицу руменом светлошћу и иолутамним сенкама ноћи, што се. са млазем руменила, очајно бориле, изгледала је као гомила утвари, која је из царских гроб:шца овога часа устала. Овај живи талас захвати и њих двоје па их нонеее собом. * * * Кад изађете на источне вратнице Јерусалимскога зида, беласка се иред очима нераван пут, поседнут, са обе стране, пешчаиим стенама. Лево од иута пружа се маслинова гора, Оливарим, која се у нродужењу своме, на истоку, састаје са палмовим избрешцима Јерихонским, а десно, у страни,

осгављате Офер. Пут се нење на једну благу косу, са које вам се указује диван поглед. Света река, Јордан, вијуга кроз песковиту раван. као дуги трак плавога неба, па у небесноме плавилу, тих и миран. без шума и таласа. слази у пространо корито Мршвога мора. Овде-онде, осули се око његових обала оретки шумарци финикових палма, иома, маслина, и по који дуд. ТТТто даље одмичете ови се шумарци разређују, па се најзад са свим изгубе у неплодиој равни. Где где, у барама. што их је река кроз песак пролокала, извила се густа трска и сита. као носледњи бућ косе што се још задржала на темену оголеле главе. Погледате даље и пред очима вам чисто забљешти, неирегледно море простране пустиње, чија вам, сива, иесковита раван, у светлости жаркога сунца, личи на растон љено оловно море. А далеко тамо, као огроман зид, уздиже се тамна сенка, која вам спречава ноглед, те невидите више ништа То је иланипа Рамат-Гилеада, која са својим гротластим кланцима улази у Јорданску пустињу. Пређите са обале на нротивну страну реке и ви сте на броду Витавари, који је у данима, кад се ово догађало, оживео као никада дотле. Натанаило и Јосиф из Ариматеје били су у ирвим редовима, који на главицу косе доспеше Јордап. са целом околином, иуче им пред очима. „Где је Пророк?" — Упита Натанаило, посматрајући заталасалу гомилу света, с опе стране реке. како се начетила над обалом. — Ено га! — рече Јосиф — иод оном усамљеном палмом, што се над обалом наднела. Натапаило угледа високу иалму, над самом обалом. а за њом. од обале подаље, гомиле расутих шатора и сеница, које долазећи народ подизаше, да се од жеге пустињскога сунца заклони. Око саме палме елегле се гомиле иарода, мећу којима се, осим Јудејскога Хитона могаше видети и по који бурнус пустињских синова, Бедуина. и „тега" римскога легионера На обали. у палминој сенци, стоји је-. дан човек и са уздигнутим рукама говори