Српски сион

,СРПСКИ СИОН." Стр. 25.

Б р . 2.

Уз лесму и клицање: „Осана и Осана!" Хорило што се свуди. Шго тужиш, душо моја? ПГго илачсш тако ооио? ј Уадај се у Госиода, јер дан Ке скоро доћп, У ком ћу Спаса свога, Госнода ие.шкога Славити с тобо.м моћп. Бендана беадну впче, слапови њихни хује, Све воде, вали твоји, на мене, ево, стреме, И клону душа мо.ја, јер тебе навешћује, С Ермона, горе немн. 0, што ме заборављаш, крепосги моја, Боже ? Гле, како л.утн врачн сламају кости мо.је ! Са руглом нборе они : „Твој Господ, где је, кажи? Уадање где је твоје?' Што тужиш, душо моја? Што плачеш тако боно? Уздај се у Господа, јер дан ће скоро доћи, У ком ћу Спаса свога, Господа великога Славити с тобом моћи Последњи звуци песие тужно одјекиуЈие, задрхташе, па се изгубише у сетиоме шуму смокова и налмова лисја. Младић обори главу на харфу и тако ћуташе. Човек,за леђима певачевим, благо се ко сну н.егова рамена: „Натапаило!'* — Младић са ненадно трже. — Ах. то си ти, ЈосиФе из Ариматеје ? „Мир теби и твојима, ја сам!" — рече дошљак и посади се крај пријатеља. на клуиу. .,'Гм си красно певао." — Реци, плакао — одгово[)и ГГатапаило — Израиљ ие пева, од када му оне гробнице засииа песак заборава ,,Ах, тако је! — рече Јосиф — То нам још једино не брани Рим, да иад гробовима отаца сузе ронимо. Плачи Израиљу, али не шкргући зубима! Бог Аврамов и Исаков диг'о је десницу са темена твога, тебе више пико ие штити!" — Одакле идеш ? ,,3биља, у мало не заборавих, из храма Давидова. Чуо си. ваљда, да су наши нрвосвећеници, Лпа и Кајасра , нозвали свештенике храма и Левите, да их занитају за Пустињака, који је и.зашао из иећине Кнгада и зове парод на Покајање." „Јехове ми. то сад чујем нрви нут! Какво покајање? Ко је он? „Тако се и они питају. Једпи веле да је он у истшш Пророк, ДРУ^н, да је Илија,

| а трећи, сам Месија. Нико незна да каже ј о њему што из ближе, а сви тврде. да је оп особити човек, коме се не одолева, а који, гласом Пророка, иозива на Крштење и Иокајање. Па докле Свештеници и Левити дижу у храму п])аву узбуну. нротиву заводника ираотачке вере, дотле иарод, као помахнитао, трчи преко Јордана, на Витавару , да чује новога Нророка И ПрИ ми Крштење. — Чудновато ! . . Витавара ? . . . ирошаиута Натанаило. као човек, који хоће да иробуди неку успомену. — Пророк на Витавари ? . . . Збиља, то не нојмПм. . ; „Зашто не појмиш? — Ствар врло ироста." — Тако је; али шта ћеш рећи, када ти ово испричам ? — Јуче је била трећа ноћ како сањам један те један сан, који ћу, за цело, и ноћас сањати. Слушај само. Сваке вечери слазим до ове клупе и ту поседим мало, али још никада не заспах па њој. Пре три вечери сеђах овде и по обичају ночех ударати у харфу, кад од једном почех осећати, како ми нека неодол.ива чежња захвати душу. У истоме часу, почеше ми треиавипе гежати, као да их је когод оловом иалио, и ја изненада заспах. Не потраја дуго, чух како ми неко на ухо шапуће: „Натанаило, отвори очи! Погледај. Натанаило, на Давидову гробницу!" И ја погледах Јасна, као сребро месечина, расула сјај иа трепери над царским гробницама Погледам на гробницу Давидову, а из ње иоче ницати маслина. која испреплетаним гранчицама, пуиим зелена листа и плода, обави целу гробницу. Затим се почеше расклапати гранчице и међу њима угледах како се, као ваздушаста сен, таласа утвара. у беломе хитону и беломе огртачу. чији иоруб беше, као у Равина, опточен илавим нервазом, са кога се спуштаху жуте китице. И ако инсам могао угледати лице утвари, ипак ме цела појава ова поче испуњавати чудноватом милином, која ме чисто у вис дизаше. Усгадох на ноге и хтедох поћи, кад утвара пружи руку меии. и гласом, нуним нежности, рече: „Ево иравога Израиља у коме нема лукавства." —Ја сав устреитах. — Ко си ти? — занитах. „На Вш