Српски сион

„СРПСКИ СИО Н."

Б р . 2.

Богојавлење. Дивне су Јерусалимеке иоћи, кад их, | после несносне троиске жеге, обасја блага месечина. што се. за мрачним контурама нланине Оливарнма, као далеки ножар, лагано растире, и бледо-плавичастом светлошћу обухвата целу источну страпу неба Многобројни избретнци. са тамно зелеиим маслиновим шумарцима, међу којима се извијају високе палме. са широким крунама. и пространи град, са небројеним домовима и раскошним садовнма, иад којима се уздижу огромне куле римских дворова н тврђаве, добијају, у тајанственој полусветлости. чаробан изглед. У то доба град чисто живахне. По равним крововима, тесиим улицама и зеленим баштама, зажубори живот, као носле тешке омариие кад кроз густо грање залепрша вет])ић. те хиљадама листића нрене, затренери и заталаса, да се у ошитем шуму слију. —Над тамиим Оливаримом већ се узнело бледо ме сечево коло и међу беличастим облачићима, који га прате, тренери, као чуи мећу иенасгим таласићима. па плавоме језеру. Жагор и врева. иесма и смех, раскалашних римских младића, ко.ји са легијама Тиберијевога намесника овде бораве, раз лежу се ио јавним садовима. уз звонке сантуре и скакутање играчица. По иространим тремовима удобних куиалишта, без којих се ирави Римљанин ии замиелити неда. седи гомила богатих кицоша и уз наливене пе харе и коцку, прослављају Баха и Ероса. И то тако траје све до друге смене страже; а већ у то доба жубор и врева стишавају се, мало ио мало. са равних кровова ишчезавају сенке женских прилика, а тесне и криве улице испражњују се, докле све чаробна рука ноћи ие уљуља, град утоне у дубоко ћутап.е, и већ се нечује ништа више. осим монотоног и одмеренога звука То је римска стража, чијн мачеви ударају о штитове, но такту њихова кретања Ове ноћи, у којој се наша ирича догађа, било је много живље. Римски намесник, у Јерусалиму, и врховни судија, Понтије Пилаш , ирослављали су иетиајесту годииу Тиберијевог ћесаровања. Римски и

| Јудејски домови и јавни вртови јерусалимј ски. беху осветљенн разнобојним ламнио| нима, те вам изгледа, да се озвездани град са звезданим небом надмеће Кроз улице се тиска гомила дечурлије око једие кохорте римских легиопера и праћкаша, нред којом се, кроз треиггање труба и звон бакарних еанова, извијаху продирући нискови. Али да оставимо ове гомиле, што се као шумни потоци, сливају око налате царева Намесника, на да се окренемо источним вратницама града, тамо, где се налазе царске гробнице, а ијјед којима се нростиру шумовити садови имућннх Јудејаца. Јудејци. који не беху екончани материјалним везама за римске власти. избегавали су, редовио, суделовање у оваковим свечаиостима. Повучени у сенке својих вртова, у тишини су сањали о минулој ирошлости и тужили на развалинама некадање Славе своје. Тако је сада и у овој кући, у коју баш овога часа ступа висок човек, у дугој, до чланака хаљини, опасаној широким, убораним, насом, но чему ћете познати сина Израиљева Кућу иам заклан.а огромно дрво даФине, што се над зиданом оградом надиеЛо и снажним мирисом својим дом и врт задахњује. Јудејац се унути у дубииу врта, одакле се чуло тихо звучање харФе и еетиа мелодија јудејске иесме. На каменитој клуни, нод једном смоквом и џбуном маслина, седи младић. па &анешен благом месечином, удара у харфу, и забачеиом главом, а очију нолузатворених, као у оних, који будпи сањају, пева. Јудејац. шго му се ириближи, заустави се за његови леђи. пехотећи да га буди из заноса, у који је пао. Звучап и мек глас иевања чисто је звонио сетом и тугом Давидових нсалама: К'о жедна кошутица, кад бистром врелу леКс, И моја душа тако, о, Боже, тебе тражи, За Тобом жедни она — и зар Те на1ш нсће, Да врелу жеђ ублажи? Сузе су храна моја, у срцу очај влада, Дан и но1) кад ми зборе отровна њихна жала : „Твој Господ, 1 'де је, кажи ?" Ох, зашто душа јада? Зашто је малаксала? Она се сећа славе, сећа се оних дана, Кад ступах Божјем дому, сред мора верних л.уди,