Српски сион

Стр. 54.

„СРПСЖИ СИОН."

Бр. 4.

пред Богом помоћу спољашњих деремонија. Оаме су папе каткад давали својим захтевима такову основу и за њихову потврду наводили такове аргументе, да се мишљење, као да у католнцизму има елемената из јудејизма, морамо сматрати основаним. Тако је идеја о највишем папеком авторитету достигла у средњем веку таки стадијум, да су тобожњи намесниди блаженог Иетра заједно с вишом судбеном влапЉу, која се простирала, на цео хришћански свет, напослетку стали присвајати и право живота и смрти. Инокентије III. је сматрао то тобожње право као своју иуномоћ против јасних речи Св. Писма. Цитатпма из Обновљених Закона покушао је да докаже, да су то првосвештеници римски наследили од ирвосвештеника јеврејског народа. Касније је Ј1ав X. онет насупрот ја-сним одредбама Св. Писма, доказивао местима из књиге Дарева, да се сви они морају казнити смрћу, који се не покоре паии. У системи католицизма се може у опће наћи доста тачака, које доиуштају аналогнју између ње и јудејизма. Не треба се дакле ни најмање чудити, што многи богослови и у новије време на исти начин карактеришу католицизам. Од руских иисаца је Ј. Самарин карактерисао католицизам као јудејизам у Хршћанству. Ирофесор иетроградске духовне академије А. П. Лопухин држи се такођер мишљења, да је „римски католицизам система хришћанског јудејизма." „Еатолицизам се," вели споменути научењак, „развио у сред народа, који ннје био 4 способан за више теоретско размишљање. Питања о богочовечанству, којима се бавила источна црква, беху скоро сасвим неириступачна том народу, и он се слабо ннтересовао за њих. Зато се према саставу свога ума особитом љубављу заиосио спољашњом страном црквеног живота, разрађивањем законодавног и обредног дела. Природним се дакле путем, из састава римског ума, развила у римској пркви она превелика љубав према обреду и закону. С друге пак стране је религију благодати и слободе стегла у уске границе обавезног црквеног кодекса, и делима сиољашњег благочашћа давала чист старозаветан значај, нренесав сву искуину силу на спољашња дела благочашћа, јер се већ механичн-ом вршењу њиховом давао искупни значај. Али то није све. — Тај је правац римске цркве избио на видело у још јаснијим цртама. Кад је већ

једном прихватила старозаветну тенденцију, поче тежити за остварењем теократске државе, слично старозаветној теокрацији, али са захтевом да обухватп цео свет. Царство Христово је морало ири томе изгубити свој духовни карактер. Место духовног Месије, чије царство штје од овога света, у свести римске цркве је поникла идеја Месије освајача, који је имао установити царство Израиљево и раширити своју политичку власт поцелој земљи. Кад се тако разуме царсгво Христово, онда је сасвим јасно, да мора бити видљивог заступника политичне-и јерархичне власти Месијине, да мора иостојати видљива гла.ва хришћанске теокрације, у које ће бити сва власт Месије освајача. Па, дакле, природио и ио логичној неонходности јавља се идеја намесника Христова на земљи, идеја наиства. Аностол Петар се поставља за оснивача те теокрације, ствара се легенда о његовом двадесетпетогодишњем еиисконству у Риму, тумачи се његово првенство у друштву апостолском као старешииство, те се тако саграђује система римског католицизма с папом на челу." Тиме се уједно лако разјашњују и друге особине католицизма, који „прихваћајући хришћанство с његове спољашње обредне стране и разумевајући га као сиољашњу организацију, која има да уједини цело човечанство под једним јерархичним законом наиства, тим самим окива духовни живот човеков. Дух човеков је по својој природи слободан, а међутим се система паиства једино и оснива на спољашњем насиљу. За њу су оиасни сви нокрети човечјег духа, који не иду нод њену контролу, те стога се у тој системи по неопходности јавља нодозрење у свакој појави слободног душевног живота, И, да би ограничила ту слободу, римска црква поставља све могуће нреграде развићу духовногживота; труди се да га сабије у ограде мртве обред,ности, одузима од народа чак природни орган духовног живота — народни језик у богослужењу, и месго њега насилно уводи мртви језик — латински. . . . Схватив хришћанство као нову политичну теокраиију, слично старозаветној теокрацији, римски католицизам је радио на уједињењу не као црква, него као држава, као снажна империја која има ираво да ирогута све народе н све државе. Разуме се, да се ири тој тежњи морао срести с природним чув-