Српски сион

Г>р. 4

„СРПСКИ СИОН/

Стр. 53.

нотребно безусловно уверење, тако као да се у том садржп сушност нашег религијозног жнвота; треба да верујемо, да молећи се не бивамо жртва обмањиве илузије. И саме ствари говоре, — а и ви сте глушали, да би с наше стране детнњство и лакомисленост се звало мислпти, да наше молитве мењају радње, које је Богназначио, и даје она молитва најдостојнија тога назива, која нема карактер нотребовања да се ограничава поксрноигћу и иризнањем, да она не може изменити спољашње догађаје, јер би то значило желити измену воље божије. Њена је једина цел. да нас учини способним примити оно што јесте. Ево мисао, коју хоћу да ]»азјасним, колико >, могуће, и ја мислим да је то разјашњење потребно свима нама, да нас не би та мисао бунила, да нам не би хладила веру. Да ли је оправдана или не? Ба то питање треба одговорити Нека нам помогне у том Господ! И тако, ево како ће нас размишљање пре свега поразити. Ако молитва може утецати и утече само на онога.који се моли, имају ли смисла молнтве, с којима се обраћамо к Богу за друге ? Када се молите за душу, која вам је миЈга, кад молите Бога да сачува живот, који вам је дражи него ваш, у том случају би се молитва ваша мог.та ограничити само на молбе, које би ви примили, ако се услишају. Но ако ја не могу утецати на другог, и ако ничег не могу изменити у његовој судби, то управо не знам, зашто да се и молим за њега. Овако заступништво .је немогуће. Њега треба убројати у религијозне илузије, јер посреду.јући за друге, ја ћу утецати тада само на своје интересе, зарад свог унутарњег благостања. У таком случају последња реч те системе је егоизам, јер ће сви моји нокрети односити се СаМО МОЈОЈ Срећи ! (Свршиће се). Основни принцип римског католицизма. — Н. Ејељајев. Рпмски католпцнзам, као један од старијих вероисповедних облика. има светски значај не само, што је надалеко раширен него и због свог снажног и великог утецаја на религиозни на чак и на нолитични и друштвени живот многих држава и народа. С тога је одавно обраћао на себе особиту пажњу и православних

и протестантских богослова, те је доста темељно и подробно претресен у својим појединостима и специјалним особинама. којима се одликује од других хришћанских исиоведања. Али да би разумели какву му драго религијозну сисстему, није још доста уиознати се само с њеним појединим питањима и каратеристичним тачкама. Исто је тако значајно и неопходно наћи у њој основни принцип или ону руководну идеју. која пронпче целу систему, у њеном опћем саставу. те која нзбија у њеним катактеристичним тачкама. У богословској нолемичној литератури нанереној против католицизма, паралелно с крптиком и 'оировргавањем н.еговпх специјалних доктрина. налазимо покушаје, да се нацрта његова опћа карактеристика и да се открије у њему особина коренита и централна, која, створивши раније утецај на сами процес образовања вероисиоведне системе католицизма и формулисања иојединих његових тачака. и у садашње време, кад се тај нроцес завршио, чини, тако рећи. душу његову и саопћава свакој поједино.ј тачци одређени смисао и на тај начин уједињује растављене делове системе, уређује између њпх логичну свезу и оићем саставу системе пружа ограничну целину н завршетак. Један од првих покушаја те врсте хоће да разјасни особине католицизма помоћу стар.ог јудејства. Као да је римска црква схватила хришћанство у духу старог јудејства, те п до овог тренутка гледа на дело спасења и благодатног освећења верних са старозаветног, иодзаконог гледишта. Та осуда беше веома раширена у еноси рсформације. У својој полемпцн против католицизма Лутер ненрестано напада богоелове римске, да се у сво.јим доктрима јављају као проповедници јудејизма. Ти се нанадаји ионављају и у символичким лутеранским књигама. Слично изобличење нротив римске цркве управише анабаптисте и квекери. Католицизам је давао• доста повода нападајима те врсте. У учењу римске цркве, да заједно с вером !1 добра дела имају значаја за оправдање, иротестанти су видели несумњиви доказ, да се у вероиеноведној системи католицизма човек још ненрестано сматра као роб закона За тим су протестанти указивали на католички обред а особито на теорију орив орегаиин, мислећи, да у основи те теорије лежи чисто јудејско гледиште, као да ее човек оправдава